Dušan Radovanović, nastavnik biologije, muzičar i amaterski glumac, rođen je 1983. godine u Požarevcu. U rodnom gradu završio je Osnovnu školu „Dositej Obradović“, nižu muzičku školu „Stevan Mokranjac”, smer klavir, kao i Požarevačku gimnaziju, prirodno-matematički smer.
Nakon toga upisao je Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, smer ekologija i zaštita životne sredine. Trenutno radi u tri požarevačke škole – OŠ “Sveti Sava”, Požarevačkoj gimnaziji i Politehničkoj školi.
Kroz njegov život isprepletene su ljubavi prema biologiji, muzici i glumi, koje, kako on tvrdi, nisu odvojene, već čine savršenu celinu.
Kada si otkrio ljubav prema glumi i ko je otkrio tvoj talenat?
Moje prvo iskustvo sa glumom bilo je još u osnovnoj školi. Nisam nikada planirao da budem glumac – kao što, uostalom, nisam planirao ni da se bavim muzikom – ali se jednostavno tako desilo. U završnim razredima osnovne škole učestvovao sam u predstavi „Pop Ćira i pop Spira“. Igrao sam lik pripovedača – u seriji ovu ulogu tumači Đorđe Balašević. Nastavnica koja je vodila dramsku sekciju prihvatila je predlog mog učitelja Milutina Avramovića, koji me preporučio za tu ulogu. Tekst je bio obiman, a dobio sam i vojvođansku odoru. Pamtim da sam većinu činova naučio, a poslednja dva čitao sa teksta koji se nalazio unutar novina koje sam imao na sceni. To mi je bila prva prava uloga, i tada se pojavila ta iskra – ljubav i oduševljenje prema glumi. Kasnije smo u osnovnoj školi izvodili i „Gospođu ministarku“. Imao sam mnogo manju ulogu, igrao sam ministra Simu. U srednjoj školi sam učestvovao u predstavi koja se izvodila na francuskom jeziku, na osnovu autorskog teksta naših profesorki, a koja je izvedena na festivalu u pozorištancu „Puž” u Beogradu, koji je imao međunarodni karakter – učestvovale su gimnazije iz Mađarske, Italije, Crne Gore, Srbije… Mi smo bili jedini iz unutrašnjosti. Još jednu predstavu smo odigrali tokom srednje škole – „Svetski rat“, u kojoj sam glumio zajedno sa amaterskim glumcem Valentinom Oljačom, mojim školskim drugom.
Završio si Biološki fakultet u Beogradu. Kako je taj period uticao na tvoje bavljenje glumom – da li si tada napravio pauzu ili si uspevao da ostaneš u kontaktu sa scenom?
Na fakultetu se uopšte nisam bavio glumom, ali sam u to vreme svirao u beogradskom bendu „Protagonist“, koji odavno ne postoji, čiji je bubnjar bio Nikola Marić. On se tada spremao za prijemni na FDU, pa sam zahvaljujući njemu često odlazio na taj fakultet. Iako tada, nažalost, nisam iskoristio priliku da pogledam nijednu predstavu u profesionalnim pozorištima, to druženje i susret sa mladim glumcima i njihovim radom su mi bili jako interesantni. Nikada me gluma nije privlačila toliko koliko muzika i sviranje gitare, ali se pozorište u svakoj fazi mog života uvek nekako pojavljivalo. Ne smatram sebe naročito talentovanim za glumu, zbog čega nikada nisam ni imao ambiciju da upišem akademiju, ali volim da kažem da je pozorište nekako samo pronalazilo put do mene.
Kada i kako si se pridružio amaterskom pozorištu “Milivoje Živanović” Centra za kulturu Požarevac?
To je, zapravo, vrlo zanimljiva priča. Bilo je to 2017. godine, kada se pripremala predstava „Maratonci trče počasni krug“. Trebao im je neko da glumi popa Đuru. U to vreme moj kolega Slobodan Jotić, profesor srpskog jezika i književnosti u OŠ „Sveti Sava“, radio je sa decom na školskim predstavama i povremeno koristio prostorije Centra za kulturu. Tako se upoznao sa ljudima iz pozorišta. Prvo su njega pitali da igra tu ulogu, ali pošto je imao obaveza, preporučio je mene. Verujem da je o tome razgovarao sa Bojanom Nikolićem. Dogovorili smo se, i kako izgledam – sa bradom i stomakom – bio sam idealan za ulogu popa. Sećam se i jednog simpatičnog detalja: jedva su mi našli mantiju koja je dovoljno duga da je ne gazim, a opet dovoljno široka da mogu da je zakopčam. I tako – eto mene u pozorištu.
Do sada si odigrao više od deset uloga u požarevačkom pozorištu. Koja ti je ostala u najlepšem sećanju, a koja ti je predstavljala najveći izazov?
Nemam omiljenu ulogu, jer je svaka bila posebna i pružala mi priliku da izađem iz zone komfora i budem na trenutak neko drugi. U predstavi „Umorni“ reditelja Fuada Tabučića imao sam malu, ali izazovnu ulogu – lik „nepoznatog čoveka“. Predstava je avangarda, nije ni komedija ni teatar apsurda, ali, sadrži elemente svega. Ponosan sam na tu ulogu, ali i na sve koje sam do sada odigrao. U njoj, na primer, igram i slepog čoveka, koji svira gitaru na samom početku predstave, što je bilo izazovno. Jedna od predstava koja mi je posebno draga je „San letnje noći“ u režiji Dejana Cicmilovića, i to ne toliko zbog same uloge ili glume, koliko zbog toga što su sa nama na sceni igrala deca iz Dramskog studija Centra za kulturu Požarevac, među kojima su neki bili i moji učenici. Tu je bila upečatljiva sinergija mladosti i iskustva. Moram da izdvojim i „Čudo u Šarganu“ Nevene Rakočević, u kojoj sam do sada imao svoju verovatno najobimniju ulogu i najviše teksta.
Kako se nosiš sa tremom kada staneš na scenu i na koji način uspevaš da je prevaziđeš?
Kada sam bio mlađi, tremu gotovo da nisam poznavao. Često sam nastupao na školskim festivalima i manifestacijama, pevao, svirao klavir i gitaru, recitovao… Ipak, poslednjih godina, bilo u pozorištu ili na svirkama sa bendovima, primećujem da u meni postoji određena napetost, anksioznost. Mislim da je to kumulativni efekat svega što mi se dešava u životu. Nije nešto što me blokira, već više tinjajući osećaj koji osećam na početku nastupa. Nisam pronašao savršen način da ga potpuno prevaziđem, ali zaista brzo prolazi.
Kako se pripremaš za ulogu i na koji način učiš tekst?
Moram biti iskren – ja se za uloge praktično ne pripremam na način na koji to rade moje kolege. Kada dobijem lik i čujem sugestije reditelja, formiram u glavi ideju kako ću ga odigrati, ali kod kuće, nažalost, ne vežbam i ne probam. To je sigurno moj veliki minus, i nije samo zbog toga što radim u tri škole, već i zato što ponekad budem lenj i nemaran – to priznajem. Ipak, trudim se da tekst naučim i da ulogu razumem, kako bi sve prirodno i organski izašlo iz mene na sceni.
Na kom nivou je saradnja između glumaca, reditelja i svih ostalih koji učestvuju u stvaranju predstave?
Odnos među svim učesnicima u stvaranju predstave je zaista lep, a prvo zajedničko viđenje nakon dužeg vremena uvek je fantastično – prilika da se vidimo i provedemo vreme zajedno na mestu koje svi volimo. To ne znači da se ne družimo i van pozorišta, ali obaveze često to ograničavaju. Rekao bih da smo svi zajedno jedna homogena celina, a ono što je najlepše – prava magija pozorišta – je kada dođu novi ljudi, a već nakon nekoliko proba stvori se osećaj kao da su deo tima godinama.
Završio si nižu muzičku školu, smer klavir, jedno vreme bio bas-gitarista, a sada si gitarista. Kako je tekao muzički put?
U nižoj muzičkoj školi odlučeno je da sviram klavir, iako sam želeo da sviram gitaru, a mama je želela violinu. Na kraju smo našli kompromis – klavir. Kada sam bio klinac, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom su se često puštali spotovi pesama poput „Zombie“ grupe The Cranberries, „Black Hole Sun“ benda Soundgarden i mnogi drugi hitovi devedesetih. Te pesme su me fascinirale, opijale i telo i um, i tada sam poželeo da sviram gitaru. Kupio sam gitaru, ali sam tokom štimovanja uspeo da pokvarim dve čivije, pa nije bila idealna za vežbanje. Tada mi je otac mog dobrog druga pozajmio akustičnu gitaru i knjižicu sa akordima. Tako sam naučio prvo pesmu „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, a potom i numere poput „Usne vrele višnje“ i „Nemoj srećo, nemoj danas“. Taj domaći rok bio je odlična osnova za učenje akorda. Tokom srednje škole otkrio sam pank, pored domaćeg i stranog roka. Krajem devedesetih ušao sam u svoj prvi bend, „Tragovi prošlosti“, gde sam bio bas-gitarista. Danas sviram u požarevačkim bendovima: „Čvrge“, ska-pank bend sa dugom tradicijom, u kojem sam počeo da sviram uoči pandemije, „Magic Love“, bend koji svira obrade pesama i povremeno u bendu „Izdislav“, koji izvodi brit-pop, pop-rok i rokenrol.
Zanimljivo je da si sa bendom “Čvrge” učestvovao u špici jedne epizode nastavka serije “Složna braća”. Kako je do toga došlo?
Sve se to desilo zahvaljujući velikoj strasti i upornosti našeg frontmena, tekstopisca i pevača Danijela Panića, koji bend „gura“ gotovo nadljudskom energijom. Mi mu u tom procesu pomažemo – nekada više, nekada manje, jer svi imamo svoje obaveze, ali entuzijazam ne nedostaje.Danijel je primetio poziv za bendove i napravili smo demo u kućnoj režiji. Za prvu sezonu rimejka uslovi konkursa su bili da se uzme originalni tekst i napravi sopstvena muzika. Mi smo aranžmanski obradili pesmu tako da bude u ska fazonu, dodali melodiku i malo šaljiv ton. Video za konkurs snimili smo u bašti jednog kafića u Požarevcu. Kada smo prošli, usledio je poziv u Beograd. U jednom hotelu je u konferencijskoj sali napravljena scena kafane, a mi smo svirali na bini. Sistem je bio takav da se u odjavnoj špici jedne epizode predstavi po jedan bend. Bilo je to zaista lepo i zanimljivo iskustvo.
Bend “Čvrge”, u kojem sviraš, u jednom spotu je pozvao amaterske glumce požarevačkog pozorišta da učestvuju. Ko je došao na tu ideju i kako je to organizovano?
Ideja je bila da snimimo spot u kojem mi iz benda nećemo biti glavni akteri. Reč je o spotu za pesmu „Selfi“. Došao sam na ideju da spojimo muziku i pozorište, pa sam pozvao kolege iz Centra za kulturu Požarevac da nam se pridruže. Izašli su nam u susret i to je bilo fantastično iskustvo – kolege iz pozorišta su imale priliku da učestvuju u snimanju spota, a mi smo uživali u njihovom glumačkom talentu.
Sebe si u potpunosti pronašao u biologiji i pedagoškom radu. Šta te je navelo da baš izabereš taj fakultet?
Biologija mi je bila ljubav još od petog razreda osnovne škole, pre svega zahvaljujući profesorkama Mirjani Adamović i Vlatki Strahinjić. Ne mogu da ne spomenem ni pokojnog nastavnika biologije Radišu Markovića, koji je bio moj odeljenski starešina i čiji je pedagoški uticaj značajno oblikovao moj put. U to vreme razmatrala se i medicina, budući da su moji roditelji lekari, ali ja sam već tada znao kojim putem želim da idem i nijednog trenutka se zbog toga ne kajem.
S obzirom na to da i pedagoški rad povezuješ sa glumom i aktivno učestvuješ u radu glumačkih sekcija, koliko su danas mladi zainteresovani za bavljenje ovom umetnošću?
U Osnovnoj školi “Sveti Sava” sarađivao sam u radu glumačke sekcije sa kolegom, nastavnikom srpskog jezika i književnosti, Slobodanom Jotićem, a u Požarevačkoj gimnaziji sa kolegama istog predmeta, Milenom Anđelković i Nenadom Miloševićem. Učestvovanje u tim sekcijama ne razlikuje se mnogo od pripreme predstave u amaterskom pozorištu. Postoje audicije, čitajuće probe, izlazak na scenu – to su uglavnom fiskulturne sale ili svečane sale. Radimo sa decom kao reditelji sa nama u pozorištu, samo što je velika razlika upravo ta što mi radimo sa mladima, što je još veći izazov, ali puni srce radošću. Oni su zainteresovani za glumu i pokazuju ambiciju, ali nakon završetka škole uglavnom upisuju fakultete i retko pronalaze vreme da se pridruže glavnom ansamblu Centra za kulturu. Pozivi za pridruživanje, verujem, redovno se objavljuju na društvenim mrežama, pa imaju sve potrebne informacije na raspolaganju. Ipak, čini mi se da, pored iskrene želje, postoji i određena nezainteresovanost, proistekla iz savremenog načina života. Danas je sve digitalno, brzo, instant, a mladi su izloženi ogromnom broju informacija. Naravno, ima i izuzetaka. Mogućnosti za informisanje postoje i funkcionišu – pružena im je šansa, a na njima je da odluče hoće li je iskoristiti ili ne. Odličan primer je, recimo, moja bivša učenica Iva Marija Eraković, koja je danas student, ali se sama zainteresovala za pozoriše i amatersku glumu, našla put i trenutno igra u predstavi “Profesionalac” po tekstu Dušana Kovačevića, a u režiji Vladimira Jevremovića.
Prirodne nauke i umetnost obično se doživljavaju kao dva potpuno različita sveta. Kako ih ti spajaš kroz svoj rad – biologiju, glumu i muziku?
Vrlo jednostavno – sama reč biologija potiče od dve grčke reči: bios – život i logos – nauka. Dakle, biologija je nauka o životu. A život su, za mene, i muzika i gluma, i sve ono što u nama budi emociju. Ne smatram sebe vrhunskim stručnjakom ni u glumi ni u muzici, ali verujem da sam dovoljno dobar da mogu da „plivam“ u oba sveta. Kod mene su te oblasti organski povezane – nisu suprotnosti. Volim da kažem da je u biologiji sve neraskidivo povezano, i isto tako, kada govorimo o pozorištu i muzici, i one su po mom mišljenju u neraskidivoj vezi. Tek kada se spoje, čine savršenu celinu.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Dižemo zavesu, scena je vaša“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2025. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
