Uporedo sa prvim udarcima u ringu, Sara Miljković, kik-bokserka i bokserka iz Požarevca, morala je da nauči da se bori i van njega. Koračajući putem koji nije uvek bio lak i suočavajući se sa brojnim predrasudama i izazovima, uspela je da pokaže okruženju da borilački sportovi nisu samo za muškarce.
Sara Miljković rođena je u Požarevcu 2000. godine. Završila je Osnovnu školu “Vuk Karadžić” i Školu za osnovno i srednje muzičko obrazovanje “Stevan Mokranjac”, a potom i Tehničku školu “Nikola Tesla” u Kostolcu.
Osvajačica je brojnih evropskih i svetskih takmičenja u kik-boksu, a nedavno se oprobala i u boksu. Kroz ove sportove je naučila da se sa nedaćama u životu suočava isto kao i sa udarcima u ringu – dostojanstveno i uzdignute glave.
Kada ste počeli da trenirate kik-boks i koliko je vremena prošlo od prvog treninga do prve pobede?
Kik-boks za žene počela sam rekreativno da treniram tek sa 17 godina, zbog zdravlja i održavanja kondicije, a nakon samo dva meseca javio se problem. Žene sa kojima sam trenirala nisu želele da rade ništa na treningu, u strahu da ih ne povredim, pa mi je tadašnji trener predložio da počnem da treniram kik-boks za takmičenja. Sve je počelo u Klubu borilačkih sportova “012” u Požarevcu, u kome sam naučila prve i najvažnije udarce. Prvi meč je bio posle sedam meseci treniranja. Od 17 muškaraca iz kluba koji su se takmičili, ja sam jedina pobedila.
Da li su vaši roditelji na početku bili protiv toga da se bavite ovim sportom ili su bili podrška?
Moji roditelji su i te kako bili protiv bavljenja kik-boksom jer su taj sport smatrali grubim i nasilnim. S obzirom na to da sam pohađala muzičku školu i svirala harmoniku, oni su želeli da budem umetnik. Ja sam tu umetnost, ipak, pronašla u ovim borilačkim sportovima. Iako možda nisam ispunila očekivanja male sredine u kojoj sam odrasla, verujem da su svi ponosni na mene zbog svega što sam danas postigla. Svaki početak je težak, pa je tako i moje prvo dolaženje kući sa masnicama mojim roditeljima predstavljalo stres i budilo strah da mi se nešto ne desi. Često sam se i krila da ne vide modrice – nosila bih trenerku leti i majice dugih rukava. Moja porodica mi je sada najveća podrška, pa mi posle svakog meča stigne poruka sa pitanjima kako sam i da li me nešto boli. Tata nikada ne gleda uživo moj meč, nego sačeka da sazna ishod, pa onda gleda, a mama i braća su me prvi put ove godine uživo gledali.
Kako ste podnosili prve udarce na početku, kao katastrofu ili izazov i kako prevazilazite neuspehe?
Povrede su sastavni deo sporta, pogotovo sportova kojima se ja bavim. Ozbiljnijih povreda nije bilo, a tu ne računam pojavu hematoma na potkolenicama od jakih “lou kikova” i okoštavanje falangi od učestalosti udaranja. To je sastavni deo treniranja i sa tim sam se suočila na samom početku. Prve udarce odlično pamtim, bio je to tornado emocija u sekundi i tada sam postavila sebi samo jedno pitanje – da li da kažem da ne mogu i odustanem ili da podnesem bol i nastavim dalje. Uvek sam birala ovu drugu soluciju i verovala da mogu pobediti protivnika. Moj prvi neuspeh bio je 2021. godine kada sam diskvalifikovana sa svetskog prvenstva zbog pozitivnog testa na koronavirus. Nešto za šta sam se spremala godinu dana je za pet minuta potonulo, pa je prošao određeni period dok nisam shvatila da sam za neke stvari nemoćna i da ne mogu da ih promenim. Naredne godine doživela sam prvi poraz u karijeri, posle pet godina takmičenja i treniranja. Teško sam se oporavila od toga, pa sam te godine vezala četiri uzastopna poraza, izgubila mesto u kik-boks reprezentaciji… Kada sam posle svih tih poraza odlučila malo da odmorim, u oktobru me je pozvao selektor i rekao da uskoro počinju prireme za Evropsko prvenstvo. Bila sam srećna jer su mi dali drugu šansu, ali na pripremama sam saznala da radim treću ringovnu diciplinu kik-boksa “ful kontakt” koja je meni totalno nepoznata. Pristala sam da se takmičim i zato mi je osvojena bronzana medalja sa tog prvenstva jedna od najvažnjih.
Kako izgledaju treninzi i da li se pridržavate nekih posebnih pravila?
Treniram 11 puta nedeljno – pet radnih dana po dva treniga dnevno i subotom jedan jutarnji. Moj dan započinje u 5 sati i 30 minuta, a pola sata kasnije sledi trening trčanja koji traje do 50 minuta. U 10 časova sledi trening koji traje od sat do sat i po vremena, i tu sa trenerom vežbam snagu, eksplozivnost i ispravljanje tehnike udaraca. U 18 časova je još jedan trening koji traje jedan ili dva časa, u zavisnosti od toga koja je faza priprema – udarački deo, kombinacije sa partnerom, rad na vreći…Ishrana nije baš najrigoroznija jer imam tu sreću da se takmičim u apsolutnoj kategoriji, pa ne moram baš toliko da budem oprezna, ali se trudim da svaki obrok bude zdrav i izbalansiran. Oporavak nakon svih napornih treninga je najvažnija stvar, pa ja svake noći zaspim najkasnije u 22 sata i 30 minuta. Dobar i kvalitetan san je jedna od najbitnijih stvari, ne samo za sportiste, nego i za sve ljude.
Koje su glavne razlike između boksa i kik-boksa i zbog čega ste doneli odluku da se takmičite i u boksu?
U novembru prošle godine bila sam na pripremama za Svetsko prvenstvo u kik-boksu, koje su se održavale na Zlatiboru, gde su u isto vreme bili i bokseri. Tada mi je selektor ženske boks reprezentacije Srbije predložio da se u decembru predstavim na prvenstvu države i ako ga osvojim nastupam u sastavu bokserskog tima na Evropskom prvenstvu ove godine. Moj trener kik-boksa tada me je posavetovao da nemam šta da izgubim i tako je sve počelo. Glavna razlika između kik-boksa i boksa je ta što u kik-boksu imate udarce kolenima, rukama i nogama, a u boksu samo rukama. Razlika je i u dužini trajanja runde, u kik-boksu je tri runde po dva minuta, a u boksu tri runde po tri minuta. Naizgled je slično, ali totalno različito. Boks je više igra uma, zbog čega su i takmičenja teža.
Koji su vaši najveći uspesi u obe discipline?
Što se kik-boksa tiče izdvojila bih prvenstvo Evrope 2019. godine kada sam osvojila zlatnu medalju, i Svetski kup iste godine gde sam trijumfovala do zlata sa dosta iskusnijim protivnicama, kao i bronzu sa Evropskog prvenstva 2022. godine jer je ta godina bila moja prekretnica u sportu. U boksu mi je najveće priznanje bronza sa Evropskog prvenstva ove godine, zatim Kup nacija, na kome sam proglašena za najbolju borkinju turnira i prestižni turnir “Beogradski pobednik” ove godine, na kome sam osvojila zlatnu medalju i proglašena za najboljeg tehničara turnira.
Kako boks i kik-boks utiču na mlade ljude? Koje su njihove prednosti u odnosu na druge borilačke discipline?
Kik-boks je sport u ekpanziji, a sve više mladih ljudi se opredeđuje baš za udaračke sportive. Prednosti kik-boksa su pre svega učenje samoodbrane, koja je u današnje vreme potrebna svima. Da bi neko bio dobar borac, nije potrebno samo udarati i šutirati, već je potreban fer-plej i upornost. Ovi sportovi daju mogućnost večitog nadmetanja sa protivnikom, ali i sa samim sobom u tome da uvek budemo bolji nego što smo bili juče, što jača karakter.
Da li profesionalni sport iziskuje neka odricanja i koja? Da li imate vremena za privatni život, drugare, izlaske?
Profesionalno bavljenje kik-boksom i boksom traži velike žrtve borca, ali i drugih ljudi koji su uz njega – tima, trenera, porodice… Kada sam počela da treniram, moja generacija je već krenula da izlazi, a ja sam sve to propuštala. Nekada se dešavalo da propustim trening, ali sam kasnije shvatila da sam ja svoj put izabrala, da je on drugačiji, da će moji drugari nakon izlaska spavati ceo dan, a da to nije moj slučaj. Najteže mi je bilo da se odreknem važnih datuma i praznika koji su se obeležavali u mojoj porodici. Nekada se desi da svoje drugove ne vidim po mesec dana i više, ali se stalno čujemo. Svi su mi oni, zajedno sa porodicom, velika podrška i puni su razumevanja.
U eri ubrzanog tehnološkog razvoja deca se sve manje bave sportom. Kako motivisati mlade da uvedu neku sportsku aktivnost?
Danas postoji bezbroj video igrica i retkost je videti decu da se opredeljuju za sport. Moj primer je pokazao da je sport bio dobar put, jer sam kroz njega naučila mnoge pozitivne vrednosti, poput tolerancije, fer i poštene igre… Potrebna je edukacija mladih o uticaju sporta na život i zdravlje. Oni na takmičenjima mogu upoznati mnoge ljude, buduće prijatelje, putuju u različite gradove, upoznaju kulturu, uče strane jezike. Nauče da ne budu gluvi na to ako neko traži pomoć, glasno daju podršku, uče šta je zajedništvo i empatija. Najvažnije je da nauče da poštuju različitost i time postanu bolji ljudi.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Ambasadori zdrave budućnosti“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2024. godini
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
