Na Čačalici je za vikend zasađeno 16 mediteranskih hrastova, u znak sećanja na 16 žrtava pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. U akciji je učestvovalo Ekološko društvo ,,Prijatelji Čačalice“, uz pomoć građana i studenata. Ovo nije prvi put da drveće predstavlja simbol sećanja. Aktivistu i dugogodišnjeg člana ,,Prijatelja Čačalice“ Vilijama Mijucića su Požarevljani na studentskim protestima i šetnjama prepoznavali po sadnicama drveća, cveću i zvonu.
U martu prošle godine, nekoliko meseci nakon pada nadstrešnice i uoči velikog protesta na Slaviji u Beogradu 15. marta, Vilijam Mijucić zasadio je prvih 16 sadnica u Požarevcu, pored Atletskog stadiona. Izabrao je drvo koje se u narodu naziva ,,lampion“ (lat. koelreuteria paniculata) i koje je otporno na gradske uslove, prema rečima našeg sagovornika. Pored sadnica, postavio je i crnu ploču sa crvenom šakom, koja je simbol protesta započetih nakon što je šesnaestoro ljudi izgubilo život pod novosadskom nadstrešnicom. Kada je zasadio svih 16 sadnica, na svaku je zakačio i ime i prezime žrtve. Kaže da je važno da se njihova imena pamte.
Nedavno je Mijucić kod Atletske staze zatekao polomljenu ploču, kao i oštećene i isečene sadnice. Iako je, kako kaže, osećao gorak ukus zbog tog prizora, nije odustao.
„Ne mogu oni toliko lomiti, koliko ja mogu posaditi”, kaže on za E-Braničevo.
Pored sadnica kod Atletske staze i na Čačalici, 16 jasenova za 16 žrtava zasađeno je i u porti Saborne crkve u Požarevcu.
Pored sađenja, ovaj Požarevljanin nosio je sadnice drveća tokom protesta i šetnji u protekle dve godine. Tako je 26. oktobra, tokom okupljanja u Požarevcu povodom proslave pobede Studentske liste na vanrednim parlamentarnim izborima, bio na čelu kolone koja se kretala kroz grad sa sadnicom bambusa.
Iako ga neki ljudi, kako primećuje, čudno gledaju zbog ovog njegovog rituala, kaže da ,,to nije ništa čudno, niti novo“.
Drveće kao znak otpora
Od Kostolca, preko Niša, Kragujevca i Subotice, pa sve do Beograda, prizori Mijucićeve šetnje sa sadnicom izazivali su različite reakcije – od iznenađenja do podsmeha.
Za njega, to nošenje ima duboku ličnu i istorijsku podlogu. Podseća na književne motive, poput Šekspirovog „Magbeta” i proročanstva da će vladati dok šuma ne prohoda. Odnosno, dok građani ne ustanu.
Nošenje i sađenje sadnica Vilijam Mijucić doživljava kao duboko ukorenjeno u porodičnoj istoriji i načinu na koji su njegovi preci doživljavali prirodu.
„Nošenje sadnice je u mom DNK. Moj čukundeda je, kada se vratio iz Prvog svetskog rata, doneo jednu sadnicu šljive koja i dan-danas rađa. ne činim ništa što je strano”, kaže Mijucić.
Za našeg sagovornika, drveće je spoj nebeskog i zemaljskog, materijalnog i duhovnog. Doživljava ga kao živi transparent, koji treba da podseti građane da se posvete prirodi.
Inspiraciju pronalazi u tradiciji plemena Apača, koji su drveće doživljavali ravnopravno sa čovekom.
,,Stari Indijanci su imali imenicu, naziv za drveće – ljudi koji stoje. Pleme Apača uopšte nije imalo naziv drvo kao drvo“, objašnjava Vilijam Mijucić.
O ,,ljudima koji stoje“, međutim, ne brine niko.
,,O sadnicama kod Atletske staze brinemo jedino meštani naselja i ja. Jedna gospođa ih je prošle godine zalivala svako veče“, kaže sagovornik.
Simbol zvona: Da se probudi letargični san
Osim po sadnji stabala i nošenju sadnica na proteste, Mijucić je u Požarevcu i šire prepoznatljiv po još jednom detalju, zvonu.
„Zvono znači buđenje. Probudite se, prosto i jednostavno. Da se iz letargičnog sna konačno razbude ljudi, da ne dremaju”, objašnjava on.
Na pitanje da li su se ljudi nakon izbora i protesta zaista probudili, odgovara oprezno.
„Delimično jesu, ali proces nije završen. Moramo još da pumpamo. Nismo još ništa uradili ako mislimo da smo na lovorikama, jer se oni ne predaju”, smatra Mijucić.
Pobeda Studentske liste kao motiv za ostanak u zemlji
Bilo je trenutaka, priznaje, kada je razmišljao da napusti zemlju. Bilo je to, kako kaže, u trenucima iscrpljenosti i prevelikog tereta borbe.
„Posle tolike borbe, šetnji, drveća i zvonjave, pitao sam se šta ću ovde više ako se nismo probudili. A onda mi je laknulo. Shvatio sam da mi je ovde mesto, ovde je moja zemlja, ovde ću ostariti. Nema tu šta da se luta po svetu – tu je moj identitet“, kaže Mijucić.
Danas, naš sagovornik kaže da je „izlečen” i da je pronašao svoju svrhu.
Možda me nebeski tvorac nije stvorio da budem poznati lekar ili vlasnik velike firme, već da makar pet minuta zvonim zvonom i sadim drveće. Svoju misiju sam ispunio”, zaključuje uz osmeh.
