Pasulj “ Gradištanac”, jedna je od retkih mahuna poznata i van granica naše zemlje, ali njegova budućnost nije zagarantovana. Zašto plan opštine da oživi i brendira ovu autohtonu vrstu za sada nije ostvaren, istražujemo u tekstu.
Čelni ljudi opštine Veliko Gradište pokušali su pre nekoliko godina da subvencijama primame proizvođače da se bave proizvodnjom ove sorte pasulja, a da potom “Gradištanac” brendiraju i predstave kroz turističku ponudu. Plan je, kao što smo već pisali, bio da se pasulj pakuje u jutane vrećice i ponudi kao suvenir turistima koji obilaze ovaj kraj. Pogotovo tokom čuvene Pasuljijade koja je i nastala na tragovima “Gradištanca”.
Smatrano je da bi ovim potezom podstakli odgajivače da ga seju u svojim baštama, jer taj pasulj nije samo deo kulinarske tradicije Srbije, već i važan deo baštine i identiteta regiona Velikog Gradišta. Njegove karakteristike i hranljive vrednosti čine ga odličnim izborom za sve ljubitelje zdrave i ukusne hrane.
Ipak, adekvatnog odziva nije bilo.
Sela u gradištanskom kraju su uglavnom sa starijim stanovništvom, a oni ne mogu da se bave uzgajanjem pasulja. Oni koji to mogu, uglavnom seju “Gradištanac” samo za sopstvene potrebe. Za širu upotrebu retko, osim pojedinaca u selu Desine.
Upravo su njih tokom avgusta posetili profesori sa italijanskog Instituta za mahunarke, koji su bili gosti 18. „Pasuljijade“. Cilj dolaska je, kako kaže Nedeljko Vasić, zamenik predsednika opštine Veliko Gradište, da sa imanja u selu Desine na kojima se trenutno gaji „Gradištanac“ uzmu uzorke, kako bi se u njihovoj banci mahunarki sačuvao ovaj pasulj.
„Samo u selu Desine imamo dve porodice koje trenutno gaje ovu sortu pasulja. To su parcele koje se ne tretiraju nikakvim herbicidima. Na neki način hoćemo da stimulišemo naše poljoprivrednike da se bave time i da taj pasulj na kraju podignemo na jednu višu lestvicu“, kaže Nedeljković.
Međutim, profesor Nenad Mihajlović iz Velikog Gradišta, jedan od osnivača „Pasuljijade“, ističe da je već godinama unazad primetan pad proizvodnje pasulja uopšte.
„Pre dvadesetak godina kada je prekinuto okopavanje kukuruza, tada je nestalo i pasulja Gradištanca. Onog trenutka kada je kukuruz postao biljka koja se zaprašuje herbicidima, pasulj više ne raste uz stabiljku. Sada se već retko ko usuđuje da ga proizvodi. Nažalost, mislim da oko toga mora da se pobrine mnogo šira zajednica, nego što je opština Veliko Gradište. Mislim da je taj problem mnogo širi i mnogo veći i da bi o tome trebalo da porazmisli Ministarstvo poljoprivrede, jer dolazimo do apsurdne situacije da se pasulj Gradištanac prodaje po tržnim centrima, a na njemu piše „Made in Kyrgystan“. E, to je problem. Kada bi se država postarala da to subvencioniše i pomaže one ljude koji bi hteli da se bave proizvodnjom ovog našeg autohtonog pasulja, mislim da bi to bilo jako dobro i da bi kroz par godina već pokazalo znatne rezultate“, smatra Mihajlović.
Slaže se sa njim i Branisalav Stojanović iz Velikog Gradišta, učesnik ovogodišnje „Pasuljijade“.
„Prvo država mora da da benificije za Gradištanac, a najpre da zabrani uvoz, ali to je sve do države“, smatra on.
Poljoprivrednici iz opštine Veliko Gradište ističu da je proizvodja pasulja danas jako skupa, jer kao čistu kulturu sejati pasulj nije se pokazalo dobro. I otkupne cene su pale.
„Kada sam svojevremeno radio na otkupnoj stanici cena pasulja bila je sedam maraka i za tonu i po ove mahunarke mogao se kupiti traktor.Sada za tonu pasulja ne možeš da kupiš gotovo ništa, verovatno se zbog toga poljoprivrednici i ne opredeljuju za sejanje, pa čak ni za svoje potrebe“, kaže Slobodan Stokić iz sela Požaženo.
Trenutno mu ni vremenske prilike ne pogoduju. Pasulj koji se gajio niz stablo kukuruza imao je veću hladovinu i zato je uspevao i prinos je bio zadovoljavajući. Sada zbog visokih temperatura i velikih suša, cvet koji napravi vrlo brzo otpadne, što dovodi do smanjenja ili čak izostanka prinosa.
Nešto slično desilo se i poljoprivredniku Ivici Milenkoviću.
„Ne znam da li se klima promenila, ali ove velike temperature mu ne odgovaraju. Cvet ne zametne i onda samo raste zelena masa, nigde ploda, to se sada desilo i kod mene“, kaže Milenković.
Slobodan Stokić smatra da bi mogla da se proba proizvodnja na špalirima, kako bi pasulj imao gde da se širi, ali, po njegovim rečima, to za sada još niko nije pokušao.
Svi poljoprivredni proizvođači saglasni su da je država ta koja bi trebalo da preduzme odgovarajuće mere ne bi li se u većem broju odlučivali za setvu Gradištanca – subvencije, zabrana ili smanjenje uvoza što bi donekle osiguralo plasman, veća otkupna cena i naravno, brendiranje od strane lokalnih vlasti.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „ Pasulj gradištanac – između brenda i nestajanja“ po osnovu konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja iz oblasti javnog informisanja na teritoriji opštine Veliko Gradište u 2024. godini.
– Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Veliko Gradište.
