Danas se obeležava Međunarodni praznik rada, u znak sećanja na proteste održane u Čikagu 1886. godine, kada su radnici zahtevali uvođenje osmočasovnog radnog vremena, ali i u čast sindikalnih članova koji su tom prilikom stradali.
O tome sa kakvim se problemima suočavaju radnici u Srbiji, o njihovom položaju, kao i o drugim temama vezanim za sindikalno delovanje, razgovarali smo sa predsednicom Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Rankom Savić.
Danas je 1. maj – Međunarodni praznik rada. U kakvom položaju ga ove godine dočekuju radnici u Srbiji?
Položaj radnika u Srbiji nije nimalo dobar i pozitivan. Imamo Zakon o radu, koji se decenijama nije menjao, a pravljen je po meri poslodavca. Međutim, da se i takav zakon u Srbiji primenjuje u praksi, radnicima bi bilo neuporedivo bolje. Potpuno sam uverena da neće biti boljeg položaja radnika i promena u ovom smislu o kojem ja govorim, dok ne dođe do promene vlasti. U krajnjoj liniji u ovoj državi, socijalnog dijaloga nema, Socijalno-ekonomski savet je jedna forma bez suštine… ASNS i ja smo pokušali da kroz dopise, zahteve, sastanke, dođemo do izmene Zakona o radu, ali nije imalo nikakvog efekta.
Koji su, po vašem mišljenju, najčešći problemi radnika u Požarevcu i okolini?
Probleme radnika ne možemo vezivati samo za Požarevac ili za pojedine delove Srbije. Problemi radnika su isti i jednaki na nivou cele zemlje. Ono što je najveći problem i na šta mi radnici najčešće ukazuju jesu niske plate. Sve priče naše vlasti da je prosečna plata hiljadu evra, lepo zvuče sa ekrana, ali se ne govori dovoljno o tome kolike su cene u ovoj zemlji. Mnogo manje se može kupiti i priuštiti sada sa tom sumom. Pored toga, problem je i nesigurnost radnog mesta. Sve je veći broj radnika koji su zaposleni na ugovorima o privremenim i povremenim poslovima. Sa druge strane, prisutna je i nesigurnost i kod onih koji imaju ugovore na neodređeno vreme, posebno u situacijama kada odbiju da učestvuju u mitinzima koje organizuje SNS. Ti ljudi odmah dolaze u nemilost, traže se razlozi za upozorenja pred otkaz, a neretko i otkaz posle toga. Svi ti problemi su svuda zastupljeni. Nadam se da neće biti dugog veka i da ćemo svi shvatiti da, poput Mađara i drugih, treba da menjamo stvari i da se ne postavlja pitanje „ko umesto njih“. Pa i ti koji dođu će posle četiri godine biti smenjeni ukoliko ne budu valjali i to stalno treba da radimo dok ne dođemo do toga da imamo sistemski uređenu državu u kojoj institucije rade svoj posao.
Moto ASNS “Zalažemo se za razvijenu privredu u kojoj zaposleni mogu pristojno da žive od rada i – zarada” – sudeći po aktuelnom stanju privrede i realnom životu, ostao je samo slovo na papiru. Kako u Srbiji ostvariti ovu vašu ideju, da li je to moguće i koliko je još vremena potrebno?
Ne znam koliko je potrebno vremena, ali mi sa tim promenama moramo da krenemo. Do toga će doći relativno brzo, ali samo sa jednom zdravom politikom. Na primer, ASNS je bila jedan od sindikata koji se kritično odnosio prema dolasku stranih investitora. To nije zbog toga što smo mi protiv njih, već jer su bile niskoproduktivne firme, uz ogromne pare koje su građani Srbije davali tim kompanijama. Slali smo dopise različitim ministrima i predsedniku i rekli da ćemo doći do toga da će te firme pakovati mašine i otići u druge zemlje po subvencije. Pored toga smo uništili poljoprivredu, prehrambenu industriju… Nisu ovo veliki problemi, ali moramo da krenemo da vodimo računa o domaćem privredniku koji neće pakovati mašine i odlaziti i tada će doći do promena.
Neka istraživanja pokazuju da građani i radnici gube poverenje u sindikate, a neretko su u javnosti i optužbe da sindikati predstavljaju produženu ruku poslodavaca, pa i vlasti, a ne radnika. Šta je doprinelo tome?
Ne želim da o drugim sindikatima govorim loše, ali činjenica je da pojedini sindikati jesu deo Socijalno-ekonomskog saveta i imaju niz benefita od toga. ASNS nikada ne pristaje da bude forma, jedna stolica u ovom savetu. Neki bunt pokazujete kada ga napustite, ali pojedini sindikati to ne mogu jer je taj rad plaćen. Svaki član Saveta dobija prosečnu platu na republičkom nivou. Dakle, vi jedan dobar deo vrha sindikata ili bitnih ljudi obezbeđujete platama iz sindikata, ali i sa ovom drugom platom, pa se i ne bunite. Nisu svi sindikati isti, ne optužujem nikoga, niti nas kujem u zvezde. Takođe, ASNS je imala razne ponude, pa i lično ja, ali sam ih odbila sa obrazloženjem da moram da se vratim u sindikat i pogledam svojim saradnicima u oči. Ima nas koji smo drugačiji, ne bojimo se. Pre svega, sindikat nije politička partija, ali moramo da povežemo različite interese unutar sebe.
Tokom talasa protesta od pada nadstrešnice u Novom Sadu, više puta je generalni štrajk u celoj Srbiji bio pominjan kao najbolji ili jedini način da se promeni vlast, tako što bi se sve zaustavilo na neko vreme. Bilo je i pokušaja, doduše bezuspešnih. Zašto je to u Srbiji neizvodljivo i zašto se sindikati nisu založili za tu ideju?
ASNS i sindikat „Nezavisnost” zalagali su se za generalni štrajk, ali u Srbiji ga trenutno nije moguće organizovati. Razlog za to je što je najveći deo sindikalno organizovanog članstva u javnom sektoru. Stalno ističem da su mogući parcijalni štrajkovi, ali za organizovanje generalnog štrajka u Srbiji još uvek je potrebno vreme.
ASNS je u grupi sindikata koja je podržala studente. Pre godinu dana imali ste sastanak sa njima. Šta se dešavalo nakon toga, jesu li razgovori i dalje u toku ili je negde zapelo i gde?
ASNS je podržala studente i studentski pokret, jer smatramo da su promene neophodne, a poverenje smo dali njima, a mnogo manje opoziciji, jer su nas u više navrata izneverili. Sindikalne centrale su se odazvale pozivima studenata. Imali smo više od deset sastanaka sa studentima; u početku su oni bili informativni, kroz razmenu ideja i mišljenja, a kasnije smo održali niz sastanaka na Pravnom fakultetu. Tom prilikom smo izneli predlog novog Zakona o radu. Tu su učestvovali predstavnici sindikata, studenata i profesora. Predlog je usaglašen i čeka neka nova vremena. U odnosu na važeći zakon, razlikovao bi se u mnogim segmentima, a između ostalog i po tome da ne bi bilo rada bez radnog odnosa. To nisu samo liste naših lepih želja, već smo se bazirali na zakone o radu evropskih zamalja.
Da li je nejedinstvo sindikata kobno po same sindikate i generalno po sindikalnu borbu u Srbiji?
Nejedinstvo sindikata postoji u Srbiji, a često dolazi i do toga i da pojedini sindikati jedni druge ne pozivaju ni na kongrese. Ono što mene posebno zabrinjava jeste činjenica da se reprezentativnost sindikata nije preispitivala 20 godina, iako bi to trebalo da se radi na tri godine. To se ignoriše, što, po mom mišljenju, ukazuje na povezanost pojedinih sindikata sa vlašću.
Da li je politizacija sindikata, tačnije politički angažman sindikalnih lidera, dobro ili pogubno za sindikate, njihove ciljeve i članstvo uopšte?
Sigurno je da je to pogubno za sindikate, ali postoje dva puta – ili da se priklonite i imate određene koristi, ili da budete protiv, pa imate štetu. ASNS je bio jedini sindikat koji je i vladu Borisa Tadića kritikovao, i nastavićemo da vodimo takvu politiku. Imamo dovoljan broj članova i finansija, te ni od koga ne zavisimo. Čak i kada bi nam bila ponuđena bilo kakva pomoć, ne bismo je prihvatili, jer bismo time postali zavisni. To je teži put, ali pošteniji i mislim da radnici to sve više shvataju i nije slučajno što je asocijacija u ovakvoj ekspanziji.
Pratite sigurno i stanje u medijima u Srbiji. Finansijski i radno – pravni položaj novinara je gotovo nikad teži, mediji nestaju, pogotovo na lokalu. Kakva je sindikalna organizovanost medijskih radnika i šta su glavne prepreke za to?
Mislim da nijedan medij nemamo u sindikatu, već da su većina u različitim udruženjima, što smatram da nije dovoljno. Sindikati su važni i potrebni što pokazuju i ova dešavanja oko N1. Bez obzira na kritike sindikata, oni nikada nisu bili potrebniji nego sada.
