Lena Jovanović, mlada sportistkinja iz Požarevca, zaljubljena je u borilačku veštinu koja kombinuje disciplinu, hrabrost, umetnost i borbu. Njen izbor odmalena bio je džudo, a nakon deset godina treniranja sada je postao način života. Zašto se baš opredelila za ovaj sport, ko su joj uzori i kako sport utiče na mlade ljude, govorila je za portal E-Braničevo.
Lena je rođena 2008. godine, a džudo u požarevačkom klubu “Požarevac” trenira od šeste godine. Pohađala je Osnovnu školu “Vuk Karadžić” u Požarevcu, a nedavno je uspešno završila prvu godinu Poljoprivredne škole sa domom učenika “Sonja Marinković” .
Zbog uspeha u sportu, proglašena je za sportistu generacije osnovne škole koju je pohađala, a u svoj grad donosi brojne medalje sa skoro svakog takmičenja. Najviše joj znači podrška porodice i okoline, bez koje bi, kako kaže, teško mogla da postigne podjednake uspehe.
- Kada si napravila prve korake u džudou i zašto si izabrala da treniraš baš taj sport?
U džudo sam se zaljubila sa šest godina, a da krenem sa treninzima su me podstakli stariji brat i otac koji su veoma uspešni u toj borilačkoj veštini. Prvo takmičenje na kome sam tada učestvovala i ostvarila veliki uspeh i rezultat bilo je u Nišu. Ono mi je donelo prvo mesto i zlatnu medalju. Tada sam bila mala i nisam razumela koliki je to uspeh, ali s obzirom na to da je porodica bila veoma ponosna na mene, uvidela sam koliko je to bilo značajno. Taj prvi uspeh me je još više podstakao i motivisao da i dalje u klub i grad Požarevac donosim medalje sa različitih takmičenja i nastavim da se bavim ovim sportom.
- Ova borilačka veština istovremeno razvija fizičku i psihičku snagu. Koje su ostale njene prednosti u odnosu na druge sportove i borilačke veštine?
Džudo je veoma stara borilačka veština, a čak je i deo olimpijskih sportova. Tokom treninga razvijaju se fizička snaga – jačina, mišića, pokreće se celo telo… Bitniji segment je taj što kombinuje i razvija psihičku snagu – disciplinu, upornost, smirenost i koncentraciju. Najvažnije je da razvija osećaj samopoštovanja, ali i fleksibilnost, ravnotežu… Takođe, u džudou je najvažnije poštovanje protivnika, što se uči kroz treniranje i posvećenost. To je u osnovi svih borilačkih sportova, ali je mene najviše privukao džudo, zbog toga što sam odmalena gledala i učila tajne ovog sporta od brata i tate, koji su u njemu veoma uspešni.
- Koliko nedeljno treniraš i koliko ovaj sport iziskuje odricanja? Da li uspevaš da uskladiš vreme za treniranje, druženje i školske obaveze?
Džudo u požarevačkom klubu “Požarevac” treniram već skoro 10 godina, a treninzi su tri puta nedeljno. Iako oni iziskuju dosta mog slobodnog vremena, organizacija je ključ uspeha. Upravo zbog toga pronalazim vreme za druženje sa prijateljima i porodicom, što mi je veoma važno. Imam vremena i za učenje, ali i za određene vannastavne aktivnosti, kao što je rekreativno treniranje odbojke u OK “Mladi radnik” u Požarevcu. Do sada nisam išla na takmičenja u ovom sportu, jer sam se opredelila da džudo ostane glavni sport kome ću biti posvećena, a odbojka je tu zbog zdravlja i druženja.
- Koja si odličja do sada osvajala i koja su ti najznačajnija?
U mojoj karijeri jedan od najbitnijih uspeha je kada sam prošle godine proglašena za sportistu generacije u OŠ “Vuk Karadžić” u Požarevcu koju sam tada pohađala, zbog mojih izuzetnih uspeha u džudou i predstavljanja škole na mnogim sportskim takmičenjima. To mi veoma znači, zato što je konkurencija u školi bila velika, a tada sam završavala osmi razred, te je to bio i pečat na moje celokupno školovanje. Time sam se na neki način odužila školi i ljudima koji tu rade, ali i ostavila veliki trag i želju da, ugledajući se na mene, neki budući učenici uđu u svet sporta i posvete se treniranju i zdravom načinu života. Takođe, veoma mi je važna bila i prva medalja koju sam osvojila, a koja me je motivisala da dalje treniram, ali i osvajanje trećeg mesta na Državnom prvenstu u džudou koje je održano u Beogradu pre oko četiri godine.
- Tvoj stariji brat je takođe džudista, a otac trener u Džudo klubu “Požarevac”. Koliko ti oni pomažu da napreduješ u sportskoj karijeri i koji je najvažniji savet koji su ti dali?
Moj brat, džustita Andrija Jovanović, koji trenira sa mnom u istom klubu, osvojio je do sada više od 200 medalja, jednom je bio državni prvak i tri puta državni školski prvak. Osvojio je brojne medalje na različitim takmičenjima, bio je proglašen za sportistu godine grada Požarevca i veoma je uspešan u ovoj veštini. Naš tata Vladan Jovanović, glavni trener u klubu, naučio nas je svemu što sad znamo, kao i brojne druge mlade ljude koji treniraju. Najvažniji savet koji su mi dali jeste da u borbi razmišljam i da ostanem pribrana, fokusirana i smirena. Njihovim stopama sam krenula i ja, naučili su me da budem hrabra i nikada ne odustajem. Zbog svojih uspeha oni su mi najveći uzori.
- Zbog čega je sport bitan za razvoj mladih ljudi i kako doprinosi njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju? Šta bi poručila mladim ljudima?
Sport je promenio moj život, a i mnogih drugih mladih sportista i postao način funkcionisanja. On nas uči da budemo odgovorni, vredni, disciplinovani, pošteni i dobri ljudi. Treninzi su obaveza, a ljubav prema tome uči nas da se prema njoj odgovorno ponašamo, dolazimo na vreme, budemo uporni i da podjednako prihvatamo uspehe i neuspehe. Ono što je po mom mišljenju najvažnije jeste da nas sport, a pogotovo džudo, uče samopoštovanju, a pre svega poštovanju protivnika i tome da mu pomognemo kada god smo u mogućnosti. Na različite načine utiče i na naše zdravlje, prevashodno kroz to što nas odvaja od društvenih mreža i telefona, te tako imamo vremena za druženje uživo. Kada jednom počnete da trenirate neki sport, teško se posle odviknete od takvog načina života. Za sve je potrebno imati talenat, ali ukoliko ga nemate, može da se nadomesti treniranjem i velikim trudom i zalaganjem.
- Doživela si i povredu kičme, te nisi mogla da treniraš i da se takmičiš. Kako si uspela to da prevaziđeš i koji su ti planovi u budućnosti?
Doživela sam ozbiljnu povredu i nisam mogla da se takmičim i treniram. Strašno je bilo saznanje da neću duži period moći da se takmičim i da me je povreda, čije izlečenje nisam mogla da ubrzam ili utičem na nju, zaustavila. Ipak, bila sam strpljiva i uz pomoć i podršku porodice uspela sam da prevaziđem i tu prepreku. Najvažnija su mi bila prva takmičenja nakon tog perioda, kada sam imala i najveću tremu, a ona su bila u Požarevcu i Velikom Gradištu. Tada sam osvojila drugo i treće mesto, što me je još više motivisalo da dalje nastavim da se takmičim i treniram. Mnogi sportisti muče se sa povredama različitog tipa, bilo da su ih stekli trenirajući, ili u privatnom životu, ali svakome bih savetovala da nikada ne odustaje i bude strpljiv, čemu nas sport i uči. Moja motivacija je da nastavim da se takmičim i da predstavljajući grad i klub osvojim brojne nagrade na različitim takmičenjima u budućnosti.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Ambasadori zdrave budućnosti“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2024. godini
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
