Dokaz da sve u životu može da se stigne i uradi, samo ako postoji ljubav i želja, jeste mladi požarevački atletičar Veljko Dom, koji odmalena niže uspehe. Osvajajući medalje i vraćajući se u Požarevac sa brojnim odličjima nije ga sprečilo u tome da bude uspešan u školi, ređa petice, druži se sa prijateljima i provodi vreme kao i ostali vršnjaci. Ipak, put do uspeha nije bio lak i zahtevao je dosta truda i odricanja.
Atletičar Veljko Dom rođen je u Novom Pazaru 2005. godine. Sa dve godine se sa porodicom preselio u Požarevac, gde je završio Osnovnu školu „Dositej Obradović“ sa odličnim uspehom. Dobitnik je Vukove diplome i proglašen za sportistu generacije.
Dve godine je pohađao Požarevačku gimnaziju, a potom sa porodicom prelazi u Novi Sad, gde završava tamošnju gimnaziju „Svetozar Marković“. Izbor fakulteta bio je logičan – ove godine upisao je Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.
U atletiku je bio zaljubljen odmalena, pa čak i kada nije znao šta ona tačno podrazumeva. Kao dečak uvek je voleo da trči, što je bio jasan pokazatelj da će svoj pravi put pronaći upravo trenirajući ovaj sport.
Jovo Budimir, trener Atletskog kluba „Požarevac“, po kome se i zove atletska staza u Požarevcu otvorena pre dve godine, naučio ga je prvim koracima u atletici. Tim putem kasnije su nastavili i treneri Miroslav Jovanović i Miloš Ilić, koji i danas treniraju buduće atletičare.
Uprkos brojnim obavezama, ovaj mladi atletičar ne želi da se odrekne sporta, a cilj mu je, kako kaže, da iz meseca u mesec, iz godine u godinu, obara lični rekord, odnosno, konstantno pomera svoje granice. Sanja o tome da predstavlja Srbiju na Olimpijskim igrama.
Kada si počeo da treniraš atletiku i zbog čega si izabrao baš taj sport? Da li si tada imao nekog uzora i ko te je naučio svemu što znaš?
Atletiku sam počeo da treniram 2013. Godine jer sam odmalena voleo da trčim. Bilo da je to trčanje za loptom, do vrtića i nazad, nikad me nije držalo mesto. Čovek koji je jedan od najzaslužnijih za to što se i danas bavim ovim sportom je Jovo Budimir, moj prvi trener u Atletskom klubu „Požarevac“, koji me je izveo na pravi put i naučio osnovnim stvarima u atletici. Moji uzori u tom periodu su uglavnom bili dosta stariji drugovi iz kluba koji su nastupali za reprezentaciju. Od poznatijih ličnosti bih možda izdvojio sprintera Jusejna Bolta. Tada sam se takmičio u svim disciplininama koje su bile na raspolaganju na takmičenjima. Bilo je od 60 metara, preko 1.500, pa čak ponekad i u bacanju vorteksa i skoku udalj.
Na početku si, kao član AK „Požarevac“, trenirao na Hipodromu. Koliko je to bilo teško tada ? Da li atletska staza olakšava treniranje mladim atletičarima?
Od kada sam krenuo da treniram pa sve do 2022. godine, treninzi su se odvijali na Hipodromu u Požarevcu. Nekada je to bilo po jakom vetru, a tokom zimskog perioda po blatu i snegu, a imali smo vrlo malu svlačionicu bez grejanja. Tada nam to nije predstavljalo nikakav problem, jer za bolje nismo znali. Prvi put sam kročio na pravu atletsku stazu tek četiri godine kasnije. Novoizgrađena staza je od ogromnog značaja kako za požarevački klub, tako i za grad Požarevac, a najviše za mlade atletičare. To ih je privuklo, pa je samim tim mnogo više mladih ljudi počelo da trenira atletiku, što mi je posebno drago.
Koliko je prošlo od prvog treninga do prvih uspeha? Kako si se osećao kada si osvojio prvu medalju i na kom je to takmičenju bilo?
Prošlo je devet meseci do moje prve medalje, iako sam se takmičio u dosta trka do tog trenutka. Osvojio sam je 2014. godine u Petrovcu na Mlavi, a sećam se da sam se osećao fantastično. To takmičenje, ma koliko smešno bilo sa ove tačke gledišta, bilo je značajno u životu devetogodišnjeg dečaka koji je tada bio na početku. Od tada do danas osvojio sam brojne nagrade, a pored titula državnog prvaka do 18 godina pre dve godine i vicešampiona u seniorskoj konkurenciji prošle godine, najponosniji sam na to što sam aktivni reprezentativac u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji u disciplini na 800 metara. Ove godine sam osvojio i bronzanu medalju na Prvenstvu Balkana u dvorani u konkurenciji atletičara do 20 godina u disciplini na 800 metara i srebrnu medalju u štafeti 4×400 metara.
Koliko nedeljno treniraš, kako izgledaju tvoji treninzi i da li se pridržavaš nekog posebnog režima?
Treniram sedam puta nedeljno, a u zavisnosti od dana treninzi traju od sat i po do dva i po sata. Treninzi su svakoga dana različiti, a s obzirom na to da je moja specijalnost disciplina do 800 metara, moramo da radimo na brzini, izdržljivosti, ali i snazi i elastičnosti. Što se ishrane tiče, trudim se da pazim šta i kada jedem, da uključim što više voća, povrća i svežih namirnica.
Atletika je kraljica sportova i čini osnovu svih drugih. Koje su ostale njene prednosti u odnosu na druge sportove?
Njena osnovne prednosti su što je bazični i individualni sport, poput gimnastike. Upravo me je to i privuklo, jer ne moram da zavisim od drugih već isključivo od svog truda i zalaganja. Atletika je jedan vrlo težak, ali lep sport koji će mlade naučiti strpljenju, istrajnosti, disciplini, ali i kroz koji će steći puno novih poznanstava i iskustva.
Da li bavljenje sportom zahteva odricanje i u čemu sve? Da li i na koji način uspevaš da uskladiš vreme za treniranje, druženje i školske obaveze?
Profesionalno bavljenje bilo kojim sportom zahteva posvećenost svakoga dana. Vrlo je teško uskladiti obaveze u školi, učenje, sa treninzima, druženjem i privatnim obavezama, ali je to moguće uz volju i dobru organizaciju. U početku najčešće sam se odricao igranja napolju sa društvom, dok sam kasnije ponekad morao da propuštam žurke, izlaske u klubove… Ove godine sam čak morao da propustim letovanje zbog duge sezone i nemogućnosti da napravim pauzu. Međutim, ne kajem se, jer smatram da sam baš zbog svega ovoga dogurao do nekih rezultata. Najvažnija je vera u sebe i uživanje u onome što radimo.
Zbog čega je sport bitan za razvoj mladih ljudi i kako doprinosi njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju?
Sport je neophodan za zdrav rast i razvoj dece. Bitno je da podstiče zdravo razmišljanje i način života, ali ih i uči fer-pleju, upornosti i poštenju. Iako je u današnje vreme teško odvojiti omladinu od tehnoloških uređaja, smatram da im sport pruža priliku da slobodno vreme ipak provedu na pametniji način. Trenirajući, počinju ujedno da prate sport koji ih zanima na Olimpijskim igrama, evropskim i svetskim prvenstvima i pronalaze svoje uzore koji pozitivno utiču na njih. Jedna od glavnih dobrobiti sporta je što pozitivno utiče na zdravlje. Doprinosi da se bolje osećamo u svojoj koži, smanjuje stres, poboljšava zdravlje srca, pluća, kognitivne procese… Podjednako su bitne mentalna i fizička spremnost, jer onoliko koliko je neko mentalno jak i pripremljen, zavisiće od njegovog fizičkog rezultata i obrnuto. Koliko god mislili da je fizička sprema daleko bitnija od psihičke, treba napomenuti da sav fizički rad pada u vodu ako glava nije spremna za određeni podvig.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Ambasadori zdrave budućnosti“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2024. godini
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
