Valentino Oljača rođen je 1983. godine u Boževcu, gde je završio osnovnu školu, a potom svoj obrazovni put nastavio u Požarevačkoj gimnaziji. Ljubav prema jezicima odvela ga je potom na Fakultet za strane jezike, najpre u Kragujevcu, a zatim na master studije u Beogradu.
Nakon godina učenja i usavršavanja, vratio se u rodni Boževac i započeo rad u OŠ „Milisav Nikolić“, u kojoj je i sam napravio svoje prve korake u obrazovanju. Danas, kao nastavnik engleskog jezika, ističe se predanošću, energijom i stalnom težnjom da učenicima približi znanje i inspiriše ih da rastu i napreduju.
Osim toga, dugogodišnji je član amaterskog pozorišta „Milivoje Živanović“ pri Centru za kulturu Požarevac, gde je svojim ulogama često ostavljao utisak profesionalca — do te mere da mnogi glumci smatraju da je završio glumačku akademiju.
Iako se, uprkos izraženom talentu, nikada nije školovao za glumca, godinama je gradio svoj amaterski opus u pozorištima širom Braničevskog okruga i van njega. Publika pak često ističe da je njegova jedina „greška“ to što nikada nije odlučio da akademiju zaista i upiše.
Koja su tvoja prva sećanja na pozorište? Da li je to bila privlačnost od samog početka ili nešto što je sazrevalo vremenom?
I jedno i drugo, kao što to obično biva. Sve je počelo u školi – kroz dramsku sekciju u osnovnoj školi, a zatim i u gimnaziji. Kada su se pojavile ozbiljnije amaterske predstave, rasla je i želja da se time bavim na dublji način. Prvu ulogu imao sam još u osnovnoj školi, 1995. ili 1996. godine, u predstavi „Sumnjivo lice“ Branislava Nušića. Taj put se prirodno nastavio kroz gimnaziju, sve do odlaska na fakultet – tada sam, jedino usled obaveza na studijama, napravio pauzu u glumačkom angažmanu. Sećam se prve predstave koju sam gledao – tada su nas, kao predškolce vodili u Narodno pozorište u Beogradu. Bio je to balet. To je bio moj prvi susret sa scenom i pozorištem. Iako mi je sama predstava bila zanimljiva, još snažniji utisak ostavio je osećaj ulaska – mene, tako malog, u tako veliko pozorište.
Kada se osvrneš na svoje detinjstvo, šta si najčešće gledao na televiziji? Imaš li uzore među profesionalnim glumcima – domaćim ili stranim?
Kao mlađi gledao sam mnogo filmova. Detinjstvo sam proveo u devedesetim godinama, a tada smo imali sreću da postoji kanal RTV „Politika“. Svakog dana u 16 sati prikazivan je američki film, nekad stariji, nekad noviji, tako da sam se nagledao svega i svačega i zaista uživao. Nisam imao idole u smislu da nekoga posebno obožavam, ali sam voleo da gledam glumce koji igraju uverljivo – uključujući i naše glumce. U poslednje vreme posebno volim da gledam Nebojšu Dugalića, čoveka koji se iz neke senke izdvojio i nametnuo kao vrhunski glumac, kao i izuzetnog Igora Đorđevića. Oni su mi fascinantni.
Kako si se uključio u rad Pozorišta „Milivoje Živanović“ pri Centru za kulturu Požarevac? Sećaš li se svoje prve uloge i osećaja koji si tada imao?
Nekada je pozorište u Boževcu bilo veoma aktivno, i ja sam u njemu glumio, a nekoliko puta reditelj je bio Saša Latinović. Kasnije je on režirao predstavu „Maratonci trče počasni krug“ u pozorištu u Požarevcu i preporučio me za ulogu. Na poziv Bojana Nikolića odazvao sam se i tako počeo da glumim u Požarevcu. Moja prva predstava bila je upravo ta, a igrao sam Mirka Topalovića, u pozorišnoj sezoni 2017/2018.
Igrao si u brojnim predstavama širom Braničevskog okruga – u Požarevcu, Kostolcu, Petrovcu, Malom Crniću, pa i u susednom Podunavskom okrugu. Da li se proces pripreme predstave razlikuje od pozorišta do pozorišta? Kako to obično izgleda?
Taj proces ne razlikuje se toliko od pozorišta do pozorišta, koliko od reditelja do reditelja. Imao sam sreću da sarađujem sa mnogim različitim rediteljima u raznim pozorištima, što mi je pružilo dodatno iskustvo u odnosu na kolege koji su radili samo sa jednim rediteljem. Ključne razlike su u pristupu. Međutim, suština i srž rada su isti. Najvažniji je odabir uloga, odnosno glumačka podela – mi glumci kažemo da je to pola posla. Primetio sam da neki reditelji vole da nas dovode do ludila – ne iz mržnje, već da bi izvukli ono što znaju da možemo, a možda nismo spremni u tom trenutku da pokažemo. Taj pritisak i naboj deo su svake predstave. Oni to postižu insistiranjem na ponavljanjima, sitnicama i detaljima, odnosno čestim vraćanjima. Problem nastaje jer svi imamo svoje privatne živote i obaveze, a posle svega dolazimo na probe koje traju tri ili četiri sata, radeći stalno iste stvari. To naravno stvara tenziju, ali vodi i do pozitivnih rezultata. Trajanje celog tog procesa koji uključuje odabir uloga, čitajuće probe, probe na sceni, zavisi u najvećoj meri od dužine i kompleksnosti teksta. U proseku, jedna predstava zahteva od 30 do 40 proba, mada može biti i više. Na primer, predstava “Maratonci trče počasni krug” imala je skoro 60 proba.
Zbog tvog uspeha i talenta u pozorištu, mnogi te prepoznaju i često misle da si profesionalni glumac ili se pitaju zbog čega nisi. Da li si ikada razmišljao o upisu na akademiju?
Razmišljao sam, krajem srednje škole, o tome da upišem akademiju, ali nisam nailazio na podršku ni od strane roditelja, ni sredine. Kasnije, kroz život i karijeru, shvatio sam da to možda i nije bila loša stvar, jer se u profesionalizmu često gubi suština i draž pozorišta. Sećam se razgovora sa profesionalnim glumcima: kada smo pričali o tome, pitali su me “Gde igraš?” Odgovorio sam “Igram u pozorištu”. Jedan kolega mi je rekao: “Ti si srećan čovek. Kada sam igrao u pozorištu bio sam srećan. Sad, kada sam na filmu ili u seriji, nije isto”. Profesionalizam naravno ima svoje prednosti i zahteva drugačiji pristup, ali ono što postoji u amaterizmu – oni lični odnosi među ljudima koji rade na predstavi – često se u profesionalnom okruženju ne osećaju. Bilo bi mi žao da igram bilo gde gde toga nema.
Osvojio si brojne nagrade. Koja ti je najdraža i kako vidiš svoj glumački razvoj kroz godine?
Ukupno sam do sada osvojio 76 nagrada, uključujući i priznanja za glumca večeri, glumačka ostvarenja i glumca festivala… Teško mi je da izdvojim koja mi je najvažnija, jer svaka nagrada ima svoju posebnu vrednost. Mnogi glumci kažu da ne igraju zbog nagrada, ali one ipak predstavljaju potvrdu da ste nešto uradili dobro i daju vam podsticaj da nastavite tim putem. Najviše su mi značile nagrade koje sam osvajao na festivalima na kojima nikada ranije nisam igrao – kada se pojavimo prvi put, niko nas ne poznaje, a ipak kažu “vau”. Što se tiče mog glumačkog razvoja, najviše sam naučio radeći sa profesionalnim rediteljima. Od njih se zaista najviše može naučiti. To govorim i za one koji studiraju akademiju – oni za četiri godine nauče ono što mi amateri učimo deset ili dvadeset godina. Neko brže upija, sluša sugestije reditelja, ima talenat i napreduje brže. Trudio sam se da u svakom periodu svog života dam svoj maksimum. Ne možete očekivati da u svakoj životnoj fazi igrate sve – postoje godine za određene uloge, a kako vreme prolazi, glumac sazreva za nove izazove. Smatram da proces učenja u pozorištu nikada ne prestaje – traje do kraja karijere. Ono za šta mislite da ne možete danas, shvatićete da možete kada dođe vreme za to.
Koja ti je uloga predstavljala najveći izazov, a koja ti je bila najdraža?
Ukupno sam, u svim pozorištima u kojima sam igrao, ostvario uloge u 34 predstave, od čega oko deset u Požarevcu. Najdraža uloga bila mi je u predstavi „Zločin i kazna” reditelja Miloša Jagodića, jer je veliki izazov raditi Dostojevskog. Često se kaže da amateri ne mogu da igraju klasike, ali mi smo u Požarevcu imali sreću da radimo i Šekspirov „San letnje noći”. Predstava „Zločin i kazna” mi je bila najdraža, ali ujedno i najzahtevnija, jer je glumcima uvek najzanimljivije da igraju uloge koje nisu tipske za njih. Ja imam svoju tipsku ulogu, mogu da igram u komedijama uvek, ali je pravi izazov igrati nešto potpuno drugačije, kao što je ovde bila uloga Raskoljnikova. U najzahtevnije ubrajam i predstave “Maratonci trče počasni krug” i “Nada i mučenje”…
Kako izgleda tvoja priprema za ulogu? Imaš li neki ustaljen ritual ili pristup?
Kod kuće nemam vremena da se pripremam, zbog obaveza. Povremeno, kada su rokovi blizu i vreme je tesno, učim ulogu kod kuće tako što snimim ceo tekst na telefon pa ga slušam u kolima – iako to ne volim da radim. Uglavnom učim na sceni, gde tekst povezujem sa radnjom i odnosom sa kolegom. Što se pripreme za ulogu tiče, proces počinje razgovorom sa rediteljem, jer se često desi da mi vidimo lik i njegove karakterne crte na jedan način, a reditelj na sasvim drugi. Zato je ta komunikacija važna kako bismo uskladili šta on želi da izvuče iz lika, a šta mi unosimo kao glumci. To je ponekad komplikovan proces, u zavisnosti od uloge, naročito kada su u pitanju likovi koje publika već poznaje iz filmova i očekuje određeni tip, pa je poenta da u igranje unesemo i nešto svoje. Kroz probe se dugo traga za emocijom, postupcima, odnosima, pa i scenskim pokretom. Kada se sve to složi, dobija se konačan rezultat. Što se tiče rituala, ja ih nemam. Smatram da, kada je predstava završena i u to ste sigurni, nema potrebe za bilo kakvim posebnim ritualima.
Da li ti se desilo da te neka uloga posebno promeni ili ti ostane u glavi i nakon predstave?
Dve uloge koje sam igrao – jedna u Požarevcu u predstavi „Zločin i kazna“, a druga u Petrovcu na Mlavi u „Hasanaginici“ – promenile su me na neki način. Likovi su slični po tome što su tragični, i bilo je izuzetno teško proživljavati svu tu tragediju koja se odvija tokom predstave. Dešavalo se da danima nakon igranja ne mogu da se potpuno smirim, jer je teško pronaći emociju koju treba preneti kroz lik, a da nikada u životu niste doživeli ono što lik proživljava – ubistvo, gubitak deteta, razvod… Kako to preneti – postoje različiti metodi, a jedan od njih je da neku svoju ličnu traumu ili teško iskustvo projektujete kroz lik. Tada igra postane iskrena. Kada na sceni plačemo, plačemo iz sebe – možda ne zbog konkretnog događaja iz predstave, već zbog nečega iz sopstvenog života. Taj bol je zaista stvaran.
Šta ti daje najveće zadovoljstvo u glumi – aplauz, osećaj stvaranja ili nešto drugo?
Ako bih rangirao, na trećem mestu bi bio sam proces stvaranja predstave. Na drugom mestu je publika – povratna informacija koju dobijamo kroz njihove suze, smeh, ljubav i aplauz. A na prvom mestu su ljudi sa kojima radim – to je najveća nagrada. Mi amateri radimo jedni zbog drugih i jedni za druge, stvaramo i širimo veze između različitih pozorišta. Najlepše je kada odeš u neko mesto, a tamo te dočekaju ljudi koji jednako vole pozorište. To je, za sve nas, neprocenjivo.
Imao si iskustvo i na filmovima. Koje su, po tvom iskustvu, najveće razlike između filmske i pozorišne glume?
Iskustvo je svakako značajno, ali mi se ne dopada u smislu da ne možete da pokažete emociju u trenutku, kao u pozorištu. Snimanje često traje i do 12 sati, a od vas se očekuje da odmah pronađete lik. Čak i u razgovoru sa kolegama vidim koliko je to naporno. Film je komercijalni posao koji predstavlja izvor prihoda i od kojeg ljudi žive, pa je to verovatno razlog zašto se time bave. Lepo je iskustvo, ali kada bih morao da biram između filma i pozorišta, uvek bih izabrao pozorište.
Postoji li neka konkretna uloga ili predstava u kojoj bi voleo da igraš u pozorištu, a koja ti je ostala neostvarena želja?
Voleo bih da igram više klasika svetske književnosti. Rado bih se vratio Šekspiru, nekoj drami poput “Magbeta” i mnogih drugih. Pokazali smo da nije nemoguće da i amateri igraju klasike – jeste izazov za pozorište, ali je ostvarivo. Ne mora se pozorišna slika u Srbiji vrteti samo oko najpoznatijih dela Branislava Nušića. On je sjajan, ali ne i jedini.
Kako vidiš trenutno stanje amaterskog pozorišta u Požarevcu i šire?
Što se tiče Požarevca i našeg okruga, amaterizam postoji i na većem je nivou u poređenju sa većinom drugih opština i gradova u Srbiji – barem kada je reč o odnosu prema pozorištu, ulaganjima u kulturu, broju festivala, predstava i produkciji. Međutim, odnos publike prema pozorištu je ono čega najviše nedostaje u našem kraju. Zašto je tako, još nismo u potpunosti shvatili. Ne postoji jedan faktor koji određuje da li će biti publike ili neće, to je spoj različitih okolnosti, situacija i vremena. Publike ima – nemoguće je da grad veličine Požarevca ne može da iznedri tri ili četiri pune sale – ali izgleda da ti sadržaji trenutno nisu dovoljno privlačni. Kada su premijere, publika dolazi, ali odmah posle toga interesovanje opada. Kod nas u Centru za kulturu postoji i mnogo drugih sadržaja, poput folklora, recimo. Takođe, ova ustanova raspolaže sa dosta resursa, a činjenica da imamo nekoliko festivala možda doprinosi tome da se publika nekako „isprazni“. Ipak, u poređenju sa mnogim drugim mestima, i dalje smo daleko iznad proseka.
Bavljenje amaterskom glumom traži vreme i trud. Kako ti uspeva da balansiraš između privatnog života, posla i pozorišta?
To je jako teško pitanje. Trudim se i ja, ali reditelji u pozorištima u kojima igram su uglavnom tolerantni prema meni. Uvek nađemo kompromis – probe se ne poklapaju i organizuju se različitim danima. Većina proba je uveče, pa se nekako uklopimo. Najteži, ali ujedno i najlepši deo su gostovanja: odlazimo, igramo predstavu, posebno ako je mesto udaljeno, a kad se vratimo kući, često su već jutarnji časovi, pa je teško ustati za posao. Ipak, dok čovek ima snage, energije, volje i želje, sve se može postići.
S obzirom na to da radiš u prosveti kao nastavnik engleskog jezika, koliko su mladi danas zainteresovani za aktivnosti koje nisu plaćene, poput glume?
Interesovanje među mladima postoji, ali ne u tolikoj meri koliko bi trebalo. Ipak, nije ni realno očekivati da u tim godinama neko čvrsto stoji na zemlji, zna šta želi i odluči se da se potpuno posveti nečemu. Ipak, važno je motivisati ih, i to je ono što mi radimo – i u školi, i van nje, kroz razne projekte. Decu ne treba direktno usmeravati, već ih podržavati i prilagođavati aktivnosti njihovom uzrastu.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Dižemo zavesu, scena je vaša“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2025. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
