Marija Vajner rođena je 1973. godine u Požarevcu. Nakon završene osnovne i srednje škole upisala je Višu ekonomsku školu u Novom Sadu, ali je nije završila, jer je nikada nije volela.
Međutim, pravu strast pronašla je na sceni, kao dugogodišnja glumica u amaterskom pozorištu „Milivoje Živanović“ pri Centru za kulturu Požarevac, ali i kao novinarka na lokalnoj televiziji.
Pre toga je radila na radiju, svojoj prvoj velikoj ljubavi i stekla novinarsko iskustvo u vremenu još pre interneta, kada je profesija podrazumevala mnogo više truda – znanje se sticalo iz knjiga i u razgovoru sa starijim kolegama i koleginicama, a poseban značaj pridavao se dikciji. Kasnije se okušala i na lokalnim internet portalima i pisala kolumne za nedeljnu štampu.
Veruje u to da nikada nije tražila posao, već da je posao pronašao nju, uključujući i glumu, u koju se zaljubila još u srednjoj školi.
Sećaš li se trenutka kada si prvi put stala na scenu? Kako si se tada osećala i šta te je podstaklo da izabereš baš glumu?
Ne mogu reći da sam se glumom bavila odmalena, kao što često čujemo u ovakvim razgovorima. Bila sam dve godine član dramske sekcije u Ekonomsko-trgovinskoj školi u Požarevcu koju sam pohađala i igrala u dve predstave, a onda je usledila pauza. Volela sam da citiram glumice i tadašnje uzore, pa mi je mama predložila da upišem akademiju. Smatrala sam da je tada kasno, jer sam imala 23 godine, i nisam je poslušala. Danas se ponekad kajem, ali ne znam da li bih tada i prošla. Verujem da je sudbina htela da ipak budem u medijskim vodama. Ipak, u to vreme sam profesiju povezivala sa glumom. U raznim reklamama koje sam snimala mogla sam da se transformišem, pokažem različite ekspresije, pevam i eksperimentišem sa likovima. Svoje talente sam tada iskazivala kroz novinarstvo, ali mi to nije bilo dovoljno. Zato sam se 2013. godine prijavila na audiciju za glumce Centra za kulturu Požarevac, za koju sam saznala preko Fejsbuka. Audicija je bila izazovna – prijavilo se mnogo ljudi, imala sam ogromnu tremu, ali sam sebi rekla da ne smem da dozvolim da me to blokira. Zanimljivo je da tada nije bilo pripreme, već su zadatke smišljali na licu mesta. Prošla sam audiciju, a prvu ulogu dobila sledeće sezone u predstavi „Ujka Vanja“ u režiji Nevene Rakočević.
Iza sebe imaš devet odigranih predstava u Požarevcu i dve u kostolačkom pozorištu. Koja ti je uloga do sada najdraža i najzahtevnija i zbog čega?
Najdraža, a ujedno i najzahtevnija uloga mi je definitivno Cmilja u predstavi „Čudo u Šarganu“ po tekstu Ljubomira Simovića, u režiji Nevene Rakočević. U ovoj predstavi sam pevala, plesala i glumila, što je predstavljalo veliki izazov. Izdvojila bih i ulogu prostitutke u komadu „Karolina Nojber“ autora Nebojše Romčevića, u režiji Fuada Tabučića, koju sam igrala kao član kostolačkog amaterskog pozorišta. Iako sam bila na sceni svega pet minuta, saradnja sa rediteljima tokom godina naučila me je važnoj lekciji – nije važno koliko minuta provedeš na sceni, već kako ih iskoristiš. Za tu ulogu dobila sam izuzetne kritike od glumice Ljiljane Dragutinović na festivalu „Takovske cveti“ u Gornjem Milanovcu, koja je istakla da je najteže igrati epizodu i maksimalno iskoristiti tih pet minuta. Sličan izazov predstavljala mi je i poslednja uloga u predstavi „Zvanična verzija“ po tekstu Milana Milovanovića, u režiji Saše Latinovića. Ova uloga jedna je od najizazovnijih i najdražih, jer sam morala da govorim srpski jezik sa engleskim akcentom. Probe su bile iscrpne, vežbala sam danima, a reditelj je zahtevao da, pošto igram CIA agenta, uopšte nemam ekspresije na licu. Bio je to zaista veliki izazov i dragoceno iskustvo. Izdvojila bih i ulogu Hristine u predstavi „Majstori, majstori“ po tekstu Gorana Markovića, u režiji Vladislava Velkovskog, jer sam tada imala priliku da igram lik koji u filmu tumači Olivera Marković, jedna od glumica koja mi je uzor, pored Rahele Ferari i Milene Dravić. Izazov je bio da ni u jednom trenutku ne preuzmem ništa od nje, već da pronađem svoju sopstvenu ličnost unutar te uloge.
Kako izgleda proces pripreme jedne predstave u požarevačkom pozorištu? Možeš li nas provesti kroz ceo tok — od audicija i čitajućih proba, pa sve do premijere?
Ponekad se za predstavu organizuje javna audicija, ponekad reditelj sprovodi interni kasting, a nekad reditelj – obično onaj koji je već radio s nama ili nas je gledao na nekom festivalu ili u prethodnoj predstavi – već unapred zna koga želi za ulogu. Nakon toga slede čitajuće probe, tokom kojih se izbacuju suvišne replike i razgovara o ulogama, kao i o mogućim improvizacijama. Broj čitajućih proba zavisi od reditelja i komada, ali obično ih bude oko pet. Nakon njih prelazi se na scenu – prvo bez scenografije i kostima, a potom i sa njima. Vežba se kretanje po sceni, često i uči tekst. U proseku imamo oko 30 proba, ali broj se razlikuje od predstave do predstave. Najviše proba imali smo za predstavu „Maratonci trče počasni krug“ – čak 66. Nakon proba slede pretpremijera i premijera.
Na koji način se pripremaš za ulogu? Da li osim rada u pozorištu, postoji i dodatni “rad kod kuće”?
Obično učim tekst tako što vezujem replike kroz pokret. Tokom čitajućih proba tekst se više puta prolazi, uz stalnu analizu likova. U zavisnosti od uloge, ponekad postoji dodatno promišljanje i istraživanje kod kuće, dok se u drugim situacijama jednostavno prepustim procesu. Ne znam kako to rade moje kolege, ali ja svoj lik obično potpuno „nađem“ i replike mi legnu tek otprilike dve nedelje pred pretpremijeru.
Imaš li neki poseban ritual ili rutinu pre izlaska na scenu? Kako se psihički pripremaš za nastup pred publikom i kako si prevazišla tremu?
Svaki moj prvi izlazak na scenu, kada publika upoznaje moj lik, prati trema – uglavnom u prvih nekoliko sekundi. Adrenalin skoči, a potom to prođe. Nemam posebne tehnike koje mi pomažu: jednostavno uđem u lik i napetost nestaje nakon nekoliko replika. U početku imam osećaj da se slabije čujem i pomalo mi je žao zbog toga, ali nemam rešenje za taj problem. Pre predstave imam svoje rituale – šetam, više puta proveravam kostim i šminku, razmišljam i proveravam rekvizite. Za razliku od nekih glumaca koji se izoluju i stoje sami sa strane kako bi se preslišali, ja se oslanjam na ono što sam već naučila.
Da li ti se nekada desilo da “blokiraš” na sceni? Kako si se u tom trenutku snašla i prevazišla situaciju?
Nikada mi se nije desilo da potpuno “blokiram”, ali se nekada desilo da zaboravim deo replike, posebno kada sam u sceni “jedan na jedan” sa kolegom ili koleginicom, pa oni preuzmu inicijativu. Potpuno zaboravljanje se nikada nije dogodilo, ali je ponekad došlo do permutacije replika. To publika često ne zna i ne primeti, ali mi na sceni znamo, zbog čega se pomažemo i to se dešava mnogim glumcima.
Postoji li neka uloga o kojoj sanjaš ili predstava u kojoj bi želela da igraš?
Volela bih da se oprobam u mjuziklu, to mi je baš velika želja. Nikada nisam igrala duo dramu, ne znam da li bih se snašla, ali bih volela da pokušam. Što se tiče konkretne uloge ili komada ne mogu precizno da kažem, ali mi je želja da igram neki težak dramski komad, koji bi imao više transformacija i naterao me da izvlačim iz sebe nešto više.
Oprobala si se i u filmu “Mačji krik”, koji se snimao u Požarevcu pod režijom Sanje Živković. Kakvo ti je bilo to iskustvo?
Za taj film bio je organizovan kasting, a osmoro glumaca iz pozorišta „Milivoje Živanović“ dobilo je uloge. Igrala sam patronažnu sestru i to je bilo zaista nezaboravno iskustvo. Mnogo mi je pomoglo znanje koje sam stekla u pozorištu, ali rad na filmu je ipak sasvim drugačiji od rada na sceni. Imala sam četiri snimajuća dana u bolnici i bilo je fascinantno videti kako filmska magija nastaje – sa one druge strane kamere. Za razliku od pozorišta, prednost filma je mogućnost da se scena ponovi više puta ako dođe do greške. Zbog toga je mnogo lakše nego u pozorištu – to su profesionalci, a tvoje je samo da izađeš, odglumiš i ispričaš tekst koji si naučio. Imala sam tremu da ne zaboravim repliku, ali je prošlo dobro. Moje iskustvo je pozitivno, ali više volim pozorište baš zbog toga što se sve uživo dešava, to je ljubav.
Kako izgleda rad u jednom amaterskom pozorištu? Kakva je saradnja među glumcima, rediteljima i svim ostalim članovima ekipe?
Saradnja je odlična – svi se lepo slažemo i na sceni i van nje, koliko nam to slobodno vreme dozvoljava. Na jednoj predstavi mi je prišao jedan radnik pozorišta i rekao da se vidi da se i privatno družimo, jer se ta povezanost jasno oseća i na sceni. Tokom stvaranja predstave nikada ne dolazi do sukoba, već do konstruktivne razmene mišljenja. Svima je cilj da publici predstavimo što bolju predstavu. Zbog brojnih gostovanja i proba, sa kolegama provodim mnogo vremena, često više nego što uspem sa svojim detetom. Sa tim ljudima zajedno plačeš i smeješ se, deliš poverenja i tajne, oslanjate se jedni na druge i bodrite se u svakom trenutku.
Da li smatraš da je amaterski pozorišni rad danas dovoljno cenjen? Koliko su mladi zainteresovani za glumu i šta bi im poručila?
Koliko je amaterizam u Srbiji cenjen, zavisi od sredine do sredine. U Požarevcu, na primer, jeste – imamo veliki broj predstava i glumačkih festivala. U mnogim mestima širom Srbije postoje ljudi puni volje i energije da održe pozorište, ali im često nedostaju uslovi i budžet za scenografiju i kostime, pa se snalaze na različite načine.Ipak, poslednjih godina vidi se veliki napredak u radu amaterskih pozorišta, što mogu da potvrdim i kroz kontakt sa kolegama iz drugih gradova. Odličan primer je Kučevo, koje do pre samo nekoliko godina nije imalo amatersko pozorište, a danas ima i svoj ansambl i festival. Kada je reč o mladima, Centar za kulturu Požarevac ima izuzetno kvalitetan dramski studio sa mnogo talentovanih mladih glumaca, od kojih se nekolicina kasnije i pridružuje velikom ansamblu.
Da li publika prepoznaje trud i posvećenost koju ulažete? Kakva je posećenost amaterskih predstava u Požarevcu i generalno u Srbiji?
Što se tiče požarevačke publike, postoji grupa vernih gledalaca koji dolaze na svaku našu predstavu i koje već lično poznajemo. Često nam prilaze na ulici i prepoznaju nas, što nam mnogo znači. Premijere su uvek rasprodate, dok se na kasnijim igranjima primećuje manji broj posetilaca. Na gostovanjima se situacija razlikuje – nekada igramo pred punom salom, a nekada pred manjim brojem publike, što često zavisi od vremenskih uslova ili, recimo, od toga da li se u tom trenutku prenosi neko sportsko takmičenje. Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta nedostaje i kako privući još više ljudi u pozorište, ali mislim da bi veća promocija predstava mogla mnogo da pomogne. Na tome bi, zapravo, svi trebalo zajednički da radimo. U budućnosti bih volela da vidim više ljudi u pozorištima, na izložbama i promocijama, i da kultura uopšte bude više cenjena.
Po profesiji si novinarka, a ujedno si i aktivna u pozorištu. Kako uspevaš da uskladiš ove dve dinamične i kreativne oblasti, i na koji način gluma i novinarstvo utiču jedna na drugu?
Gluma i novinarstvo su slični po tome što u oba slučaja postoji stalna izloženost javnosti. Ljudi prate svaki tvoj potez i svaku izgovorenu reč, pa moraš pažljivo da biraš kako i šta govoriš. Obe profesije naučile su me da više obraćam pažnju na detalje nego ranije. Unapredila sam svoj govor, oslobodila se suvišne gestikulacije i naučila da dublje promišljam o životu i ljudima oko sebe. Naravno, nije uvek lako uskladiti sve obaveze. Ponekad zbog posla ne mogu da prisustvujem probi, ali to se uvek nadoknadi. Dešava se i da, kada imam previše posla, a probe su uveče, u nekoj pauzi nakratko zadremam, jer nemam više koncentracije. U novinarstvu mozak mora da radi 300 na sat – ovim poslom ne može da se bavi bilo ko, jer zahteva adrenalin i stalnu pažnju. Ponekad se na probi desi da „blokiram“, ali to se uvek nadoknadi, a volja i ljubav prema onome što radim uvek nadjačaju umor.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Dižemo zavesu, scena je vaša“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na geritoriji grada Požarevca u 2025. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
