Vesna Minić iz Požarevca rodila se sa oslabljenim vidom. Vreme joj nije bilo saveznik. Naprotiv. Vremenom je njen vid slabio, do potpunog gubitka tokom školovanja. Ovaj hendikep nije je obeshrabrio da završi osnovnu školu „Dositej Obradović“ i Požarevačku gimnaziju, a potom započne i studije na Višoj tehničkoj školi u Požarevcu. Ipak, tu je bila primorana da odustane usled pogoršanja stanja. Već dve i po decenije radi kao telefonistkinja u požarevačkoj bolnici.
U sklopu projekta „Nevidljive žrtve višestruke diskriminacije – životne priče žena sa invaliditetom“ donosimo vam ispovest ove Požarevljanke, koja otvoreno govori o svojim reakcijama na diskrimanciju, kako se bori protiv stigmi i savladava prepreke u okruženju sa kojima se suočava gotovo svakodnevno.
Kako ste odlučili da napustite višu školu i kako je izgledao vaš put do zaposlenja u bolnici?
Od rođenja sam imala oslabljen vid, ali sam sedela u prvoj klupi, nosila naočare, ali većih problema ni u školovanju, ni sa decom iz razreda nisam imala. Problemi tek nastaju onda kada treba ostvariti različita prava za osobe sa invaliditetom. Vid je vremenom slabio, a na višoj školi je došao do krajnjeg stadijuma. Donela sam tu odluku jer svakako ne bih mogla da se bavim tim poslom, ali iako me je ovaj problem primorao da napustim školovanje, nisam odustala, već sam nastavila da se borim. Kada sam napustila ovu školu, nisam aplicirala za posao, jer je doći do njega ozbiljan problem i običnim ženama, a tek nekome ko ima problem sa nekim oštećenjem vida, sluha, a još je pritom i žena. Postoji Zakon o zapošljavanju, ali se on vrlo malo poštuje. Iskreno, zaposlila sam se iz dva razloga – moj ujak je bio na nekoj poziciji u gradu, pa je intervenisao, i ukazalo se to mesto u bolnici. Nisam sigurna da bih se tako brzo zaposlila da nisam imala neke urgencije.
Radite u telefonskoj centrali bolnice već 25 godina. Kako izgleda jedan vaš dan na poslu i da li doživljavate neke predrasude ili diskriminacije od strane kolega?
Radno vreme kreće u sedam sati ujutru, uključujemo posrednike i javljamo se na telefom, dajemo informacije… Ne osećam bilo kakvu diskriminaciju od kolega, jer kolega koji radi sa mnom ima isti problem, dok koleginica ne, ali joj je otac bio osoba sa invaliditetom, tako da funkcionišemo odlično bez ikakvih problema. Nedostatak vida mi nikada nije smetao, ali je problem ako treba da izađem van centrale, pa onda tražim pomoć kolega.
Da li ste ikada osetili diskriminaciju u obavljaju svakodnevnih poslova, u radu institucija i javnom životu uopšte?
Imala sam na primer negativna iskustva u Pošti, kada mi nekoliko puta nisu verovali da sam slepa, s obzirom da se na meni to potpuno ne vidi, već su mislili su da se moja majka i ja guramo preko reda. Takođe, kada sam vršila registraciju auta, nisu verovali da znam da se potpisujem sama, pa su mi čitali dokumentaciju naglas, iako je i mama koja mi pomaže bila tu. Ljudi me ne gledaju drugačije s obzirom na to da većina i ne zna da imam problem sa vidom, ali kada saznaju, onda se primeti promena. Moja parola je da ne ćutim i da ne odustajem dok ne završim posao i ne izborim se za sebe.
Iako vam za kretanje po gradu uglavnom treba pomoć, sa kojim preprekama se na putu suočavate?
Neki od problema su radovi, s obzirom na to da se po celom gradu nešto kopa, pa se posle toga samo nasipa, padaju kiše, pa to ulegne, i onda upadnemo u rupu. S obzirom na to da se bavim i planinarenjem, većina incidenata koji mi se dešavaju u centru grada, ne dešavaju mi se na planini. Takođe, problem su i uski trotoari, pa kada se na njima parkiraju nesavesni vozači. To ne smeta samo nama, već i starijim ljudima, majkama sa kolicima. Zgrade su na svakom koraku, parkinga nema dovoljno…
U slobodno vreme bavite se planinarenjem i kuglanjem. Da li vas ljudi tamo gledaju drugačije i kakav je odnos prema vama?
Ne vidim da ljudi gledaju drugačije, samo se ponekad isčuđavanja kada vide da imam problem sa vidom. Onda počinje drugačije gledanje i čuđenje kako mogu da se popnem na planinu, kako igram kolo, i tako dalje. Ipak, kolege planinari dosta brinu o meni na turama, pričaju šta treba da preskočim, koliko je to visoko… Prvi kontakt sa planinarenjem sam ostvarila kada je PK „Vukan“ organizovao akcije za osobe sa bilo kojim invaliditetom, pa su zvali i naš savez. Onda sam nastavila, pa sam se pela na Rtanj, Taru, po Homolju, na Kajmakčalan… Više puta sam primetila da kada se popnem na vrh, motivišem i ostale planinare, a mnogi vodiči kažu da sam i ostaloj grupi inspiracija da nikada ne odustaju. Uvek sam postavljala sebi pitanje: „Zašto ja ne bih mogla ono što mogu drugi planinari“? Nikada ne idem na ekstremne visine, radim ono što smatram da mogu. Kuglanjem se takođe bavim, a do sada sam osvajala kako ekipna, tako i pojedinačna takmičenja, i dobijala medalje i pehare.
Koliko je bitno udruživanje osoba sa invaliditetom, članstvo u udruženjima, savezima, ali i podrška porodice?
Za osobe koje su zatvorene, bitno je udruživanje. Ja ne stižem toliko da idem do organizacije, ali je lepo što imamo različite događaje, proslave praznika, aktivnosti, druženja i razgovore. Ko nema neke aktivnosti van saveza dobro je da dođe i da se druži sa osobama koje imaju isti problem, da porazgovaraju, posavetuju se. Život nikome nije lak, pogotovo ne osobama sa invaliditetom, ali ne bi trebalo da se neko zatvori u kuću, već da se izbori za sebe i tako pomogne u rešavanju predrasuda. Podrška roditelja je jako bitna, ako ne i presudna. Već 13 godina tu je i suprug koji mi daje veliku podršku i koji me je prihvatio baš onakvu kakva jesam.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Nevidljive žrtve višestruke diskriminacije – životne priče žena sa invaliditetom“
