Marijana Ristić (1985) trenutno je na čelu Gradske organizacije gluvih i nagluvih Smederevo. Ima supruga, decu, zaposlena je, završava svakodnevne obaveze i njen život je naizgled isti kao život osoba bez invaliditeta. Ipak, za to je potrebna velika lična borba.
Ovo je njena priča o prihvatanju, nedaćama, usponima i padovima, ali i borbi za prava gluvih i nagluvih osoba u Srbiji.
S obzirom na to da ste gluvi od rođenja, kako je izgledalo vaše detinjstvo?Verovatno su vam roditelji ispričali vremenom kako su oni podneli to. Možete li to da podelite sa našim čitaocima?
Ja sam prevremeno rođena beba. Na svet sam došla u 7. mesecu mamine trudnoće, a imala sam samo 1.700 grama. Zbog toga sam bila u inkubatoru i pretpostavlja se da zbog toga ne čujem. Moji roditelji su se razveli kada sam bila beba, tako da sam sa mamom otišla da živim kod bake i deke. Oni su primetili kada sam imala šest meseci da ne čujem kao ostala deca i odmah su me odveli lekarima. Ustanovljeno je da imam teško oštećenje sluha, ali da slušni aparat može da mi pomogne da nešto čujem i razvijem govor. Moje detinjstvo je bilo lepo, imala sam vremena da se igram, ali veći deo detinjstva provela sam na govorno jezičkim terpaijama kod logopeda u Beogradu. Sa godinu dana dobila sam prvi slušni apart i krenula na terapije. Baba i deda su me vodili tamo, zapravo najviše baka. Oni su i kod kuće radili sa mnom, i tokom detinjstva i kada sam krenula u školu. Zbog toga ću im biti zahvalna do kraja života.
Da li vas je okolina zbog vašeg hendikepa gledala drugačije?
Od malena sam bila vesela i druželjubiva. Sa decom iz komšiluka sam se igrala i oni su me najnormalnije prihvatili, nikada me nisu ponižavali i posmatrali kao drugačiju. Igrali smo se i žmurki i lastiža i drugih dečjih igara, lepo smo se slagali. Bilo im je zanimljivo da ih učim znakovni jezik. Mnogi su to koristili i u školi za prepisivanje. I danas kada smo odrasli, oduševe se kada se sretnemo.
Deca u školi uglavnom umeju da budu surova, pogotovo prema onima koje etiketiraju kao drugačije. Da li ste ikada doživeli neku vrstu nasilja?
Nažalost, zbog drugačijeg sistema obrazovanja nisam mogla da idem u redovnu školu ovde u Smederevu, tako da sam osnovnu i srednju završila u Beogradu. Tada su u ove škole išli samo gluvi i nagluvi đaci. S obzirom na to da smo svi bili slični, nisam bila izložena nikakvom nasilju.
Okruženje često osobe sa invaliditetom posmatra sa sažaljenjem. Da li ste to nekada osetili i na koji način?
Čitav život susrećem se sa time da ljudima koje upoznajem ili koje susrećem kada odem da završim neke svakodnevne obaveze, bude žao što ne čujem. Kažu da lepo govorim i da je šteta što ne čujem. Meni lično to ne smeta, samo se potrudim da svakome od njih objasnim da mogu da radim i funkcionišem normalno i da želim da me posmatraju i da se prema meni odnose kao i prema drugima. Ne očekujem i ne tražim nikakav poseban tretman. Samo želim da budem ravnopravna.
Mogu samo da ispričam jednu anegdotu. Pred Novu godinu bili smo u jednom restoranu da obeležimo kraj godine, a tu su bili i čujući ljudi kojima je bilo zanimljivo da posmatraju nas kako komuniciramo na znakovnom jeziku. Nisu nas gledali kroz sažaljenje, već smo bili zanimljivi. Onda je nastupio šok kada su videli kako igramo narodna kola. Mi, iako ne čujemo, osećamo ritam i zaista smo odlični folkloraši. Svi su se oduševili. Na nama je da razbijamo predrasude okoline time što ćemo se uvek predstavljati u lepom svetlu i pokazivati šta sve umemo.
Kako ste upoznali vašeg supruga i da li vam je uvek bio podrška?
Moj suprug je isto iz Smedereva i on je gluva osoba. Zajedno smo išli u školu i na folklor. Počeli smo da se zabavljamo početkom srednje škole i svoju petogodišnju ljubav krunisali brakom. Mi smo jedno drugome uvek podrška. U maju ćemo proslaviti 21 godinu braka. A koliko nam je lepo, imam utisak kao da smo tek pet godina u braku. Zaista se lepo slažemo.
Imate dvoje dece – ćerku i sina. Da li se i u čemu njihov život razlikuje od druge dece ?
Ćerka ima 20 godina i ona je već zasnovala svoju porodicu, a sin ima 11 godina. Mi se trudimo da im ništa ne nedostaje i da uvek budemo tu za njih. Za razliku od čujućih roditelja, mi ne možemo da im pomognemo oko školskih zadataka, ali zato od učiteljica i naše organizacije dobijamo potrebnu pomoć i podršku. Mogu da kažem da je detinjstvo ćerke možda bilo teže, jer ni suprug ni ja nismo radili. Tada je za gluve osobe bilo nemoguće da pronađemo posao. Ali zato znamo kako da se ponašamo i kada imamo i kada nemamo i naučili smo decu pravim vrednostima.
Pored toga što ste supruga i majka, vi ste i zaposleni u fabrici “PKC” u Smederevu. Kako izgleda vaš radni dan i kako funkcionišete radeći sa invaliditetom? Osećate li neku vrstu diskriminacije na poslu?
U PKC-u radim već devet godina. Tada nam je Gradska organizacija gluvih i nagluvih Smederevo pomogla da dođemo do posla. Radim prvu i drugu smenu, isti posao kao i čujuće osobe. Od početka sam na istom random mestu i odmah sam se lepo uklopila. Od kolega dobijam punu podršku, kao i oni od mene. Funkcionišemo kao jedan tim. Nažalost, moje kolege koje su gluve osobe doživljavaju diskriminaciju, vređanja, zato što ne čuju i nešto ne razumeju, ali opet mogu reći da ja imam mnogo više dobrih kolega.
Žene sa invaliditetom teže dolaze do posla, kako je to vama pošlo za rukom?
Gradska organizacija gluvih i nagluvih Smederevo mi je pomogla u tome. Poslat je dopis firmi sa objašnjenjem šta sve dobijaju zapošljavanjem osoba sa invaliditetom i tadašnje rukovodstvo firme je vrlo brzo pozitivno odgovorilo. Otprilike je nas petanestoro bilo tada zaposleno. S obzirom na to da nam je bilo neophodno da prođemo proces obuke, sa nama su bili i prevodioci za znakovni jezik. To nam je mnogo značilo jer smo u procesu obuke uspeli da savladamo posao.
Sa kojim poteškoćama ste se do sada suočavali u svakodnevnom životu, ostvarivanju prava, zdravstvene zaštite, itd.?
Mi gluve osobe u svakodnevnom životu nailazimo na barijere u komunikaciji i dobijanju informacija zbog čega nam je teško da ostvarimo prava koja imamo ili da prisustvujemo roditeljskim i drugim sastancima. Ova situacija se promenila poslednjih desetak godina kako imamo angažovane prevodioce i tumače za znakovni jezik u organizaciji. Oni su tu da nam prevedu šta čujuća osoba nama govori i obrnuto, kao i da nam objasne značenja određenih poruka, pisama i slično jer nismo svi istih mogućnosti. Meni posebno znači prevođenje u okviru zdravstvene zaštite jer pogrešno razumevanje može imati fatalne ishode.
Okruženje često prema ženama sa invaliditetom ima predrasude da one ne mogu da budu majke, uspešne u poslu, da vole i budu voljene… Da li ste bili žrtva takvih predrasuda i kako ste na njih odgovarali?
Verujem da takve predrasude imaju veze i sa vrstom invaliditeta majke. Verovatno sredina misli da ako neko koristi invalidska kolica ne može biti dobra mama jer nešto ne može da uradi, a to nije tačno. Ja, na primer, ne čujem, ali postoje alarmi koji signaliziraju kada beba plače i to vibracijom. To me probudi i ja ustanem i pomognem svom detetu. Pogrešno je ulogu majke gledati kroz invaliditet. Svakoj mami potrebna je i značajna pomoć, posebno nakon porođaja. Naravno, zbog barijera u komunikaciji, mnogo mi je važna bila podrška svekra i svekrve dok su mi deca bila mala. Svekrva je i dalje ogormna podrška i pomoć kada ja nešto ne stignem zbog posla. Lično nisam imala priliku da budem izložena većim predrasudama, ali i kada bi mi se učinilo da neko misli da nisam dobra mama, to sam ignorisala. Smatram da sa takvim osobama nema potrebe da komuniciram niti da im objašnjavam, dovoljno je da sama znam i moji najbliži koliko se trudim oko svoje dece.
Predsednica ste Gradske organizacije gluvih i nagluvih Smederevo i članica Izvršnog odbora u Savezu gluvih i nagluvih Srbije. Koji problem načešće muče gluve osobe u Srbiji i da li država ima sistemski odgovor na njih?
Naša organizacija u Smederevu je izuzetno uspešna i čast mi je što je predstavljam zajedno sa svih 170 članova. Uspehe ostvarujemo u sportu, kulturi, gastronomskim takmičenjima….
Zajednica gluvih osoba u našoj zemlji suočava se sa brojnim problemima. Zakonom o upotrebi znakovnog jezika trebalo je da se reši status prevodilaca i tumača za znakovni jezik. U našem gradu smo u tome uspeli i imamo odličnu saradnju sa gradom Smederevom, ali na nivou Srbije je u tome tek poneki grad uspeo. Obrazovanje još uvek nije na zadovoljavajućem nivou, na poslu mali broj uspeva da dobije unapređenje. Aktuelna je borba da se gluvim osobama prizna novčana naknada za telesno oštećenje, jer gluve osobe jedine ne dobijaju nikakav dodatak od države. Taj dodatak nam je izuzetno važan za kvalitetniji život, bolje slušne aparate i druga pomagala koja sami plaćamo. Zajednica gluvih osoba pokušava da sva ova pitanja nametne nadležnim ministarstvima, za sada bez nekog većeg uspeha, ali nastojaćemo da budemo istrajni dok ne ostvarimo sva prava i beneficije koje imaju gluve osobe u svim okolnim državama..
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Nevidljive žrtve višestruke diskriminacije – životne priče žena sa invaliditetom“.
