Kristina Grbović (1991) iz Čačka završila je školu, zaposlila se, zaljubila, dobila ćerku Magdalenu…Živela je život iz bajke, ne sluteći šta sve budućnost donosi. Dva događaja su joj iz korena promenilа život – izgubila je supruga, a ubrzo doživela i saobraćajnu nesreću. Bila je životno ugrožena, a posledica je trajni invaliditet.
Da je neko drugi u “njenim cipelama” verovatno bi tragično doživeo sve ono što mu je život doneo. Ipak, Kristina se od prvog trenutka uzdignute glave, hrabro, i sa osmehom na licu bori sa svim nedaćama, a danas svojim primerom uči druge da se, kako kaže, “njena priča nikada nikome ne ponovi”.
Dva meseca nakon smrti supruga doživeli ste tešku saobraćajnu nezgodu. Opišite nam šta se dogodilo i ko je bio kriv za nju?
Otprilike dva meseca nakon suprugove smrti, tačnije 7.oktobra uveče, uputila sam se sa drugom kod drugarice na kafu. Moja ćerka Magdalena koja te večeri nije htela brzo da zaspi, što nije bilo tipično za nju, i kvar na drugovom autu možda su mogli biti nagoveštaji da se to veče neće dobro završiti. Ipak, nakon što je Magdalena zaspala i nakon što je drug uzeo auto od brata, otišla sam.
Veče naizgled sasvim obično i prijatno, do trenutka kada smo krenuli kući. Pri povratku, usled neprilagođene brzine koja je procenjena na oko 170km/h i bespotrebnog preticanja po klizavom kolovozu, drug je izgubio kontrolu nad automobilom nakon čega smo udarili o betonski šaht, isprevrtali se više puta i završili na krovu pod jednim objektom koji se od siline udara auta srušio. Pored niza grešaka mog druga, moja je bila ta što nisam vezala sigurnosni pojas.
Koje povrede ste imali i da li ste bili životno ugroženi?
Tom prilikom sam zadobila teške telesne povrede opasne po život.To su bili prelom kičme, prelom četiri rebra, probijena plućna maramica i jak potres mozga.
Posledica nesreće je paraplegija. Šta ona tačno podrazumeva? Opišite nam.
Paraplegija podrazumeva oduzetost donjih ekstemiteta u torakalnom ili lumbalnom delu kičme, u zavisnosti od težine povede može biti potpuna ili delimična. U mom slučaju je potpuna, sto najprostije objašnjeno znači da ja od nivoa kukova pa na dole ne osećam ništa i nemam ni najmanji pokret u nogama.
Kako su izgledali vaši dani u bolnici i kako ste se izborili sa saznanjem da više nećete moći da hodate? Šta je bio vaš najveći motiv u tim trenucima?
Saznanje da više neću moći da hodam uopšte nisam tragično doživela, što je svima oko mene bio šok. Umesto očekivanog psihičkog pada, očaja ili depresije, ja sam od prvog dana gledala šta je najbolje što mogu da uzmem iz situacije u kojoj sam i uhvatila se u koštac sa njom. U tom trenutku najveća motivacija mi je bila ćerka Magdalena koja je tada imala 14 meseci.
Ostali ste sa invaliditetom i sami sa ćerkom od oko godinu dana. Kako čovek sve to prebrodi?
Magdalena, moja porodica i moji prijatelji, tačnije njihova bezuslovna ljubav i podrska su bili i više nego dovoljni da dobijem volju za životom. Iako se moj zivot promenio za 180 stepeni, zavolela sam i njega baš takvog kakav je.
Kako je izgledao vaš život pre saobraćajne nezgode i smrti supruga?
Ukratko, od kako pamtim događaje iz svog zivota, pamtim jedno bezbrižno detinjstvo, isto takvo školovanje, tinejdžerske dane… Po završetku srednje i više škole, zaposlila sam se struci, u jednoj firmi kao administrativni radnik. Ubrzo nakon toga upoznala sam mog budućeg supruga. Sa tim sam nekako bila na korak do ispunjenja svojih najvećih životnih želja. Ono sto je falilo je Magdalena koja je ubrzo i stigla na ovaj svet. Bajku koju smo počeli živeti, prekinula je vest o iznenadnoj bolesti mog supruga, Samo 40 dana od saznanja da je suprug bolestan, bitku sa opakom bolešću smo izgubili, pa smo nas dve ostale same.
Kako ste se pomirili sa tim da vaš život nikada neće biti isti onakav kakav je bio? Da li ste imali strah od toga da nećete moći u potpunosti da se posvetite vašem detetu?
Kao sto sam već pomenula, nekako sam se olako pomirila sa tim. Ne umem to ni dan danas da objasnim, verovatno je to bila mnogo jaka volja sa životom i to što sam jako brzo shvatila da, iako u kolicima, mogu mnogo toga. Jedini strah koji sam imala u tim trenucima je da Magdaleni neću moći da budem mama kakvu zaslužuje.
Da li ste imali podršku okoline u tim trenucima?
Naravno, i ta podrska je umnogome doprinela da sve prihvatim na najbolji mogući način. Sigurno bih sve mnogo teže podnela da je podrška porodice i prijatelja izostala.
Kako je izgledala vaša fizička, ali i psihička rehabilitacija? Šta vam je bilo teže i zbog čega?
Nije uvek bilo lako, ali nikada nisam odustajala. Na padove nisam gledala kao neuspeh već sam se posle njih još više trudila. Prvo sto sam želela nakon dolaska sa rehabilitacije na kojoj sam bila osam meseci je da brigu o Magdaleni preuzmem ja, jer su to u periodu dok sam bila na rehabilitaciji to činile njene bake. To mi je nekako najteže i padalo.Uvek je bio prisutan osećaj griže savesti jer sam propustila njene prve korake kao i još dosta stvari. Korak po korak sam uspevala da joj nadoknadim bar deo propuštenog, ustvari to radim i dan danas.U medjuvremenu sam našla sisteme za usisavanje, raspremanje kuće, peglanje, kuvanje, za sve ono što radi i svaka druga žena. Danas, osam godina kasnije, uspela sam da se izborim za svoju potpunu samostalnost, da živim sama sa Magdalenom i budem ona sasvim obična mama kao i svaka druga.
Kako ste malom detetu objasnili vaše stanje i kako je to ona prihvatila?
Samo jednom me je kada je bila mala pitala da li ću nekada moći da hodam, rekla sam joj da verovatno neću moći, ali da nas to neće sprečavati da radimo šta god poželimo i odemo gde god poželimo. I to je zaista tako, samo što neke stvari radimo na neke naše načine.Njen osmeh, njeno razumevanje i zrelost su meni dovoljna potvrda da je srećno i zadovoljno dete. Jako je pametno i razumno dete, verovatno su sve okolnosti uticale da bude takva. Za nju moja kolica ne predstavljaju ništa neobično jer zna da iako je mama u njima, nas dve možemo sve.
Šta je najteže samohranim majkama iz malih sredina koje su ujedno i žene sa invaliditetom?
Nisam sigurna da sam ja kompetenta da pričam o tome jer retko kad izgovaram da mi je nešto teško ili da nešto ne mogu, ali ako govorimo generalno, ono sto otežava funkcionisanje i normalan život ne samo samohranim majkama sa invaliditetom već svim osobama sa invaliditetom su arhitektonske barijere I nepristupačnost. Iako sam ja neko ko im se prilagodio, nemaju svi tu jačinu i moć, i to nije za osudu i nerazumevanje, jer upravo te fizičke barijere, prave i psihičke. Na uklanjanju barijera se poslednjih godina radi, ali uvek može bolje. Uklanjanje barijera je polaznica za sve ostalo.
Da li su vas ljudi nakon nesreće gledali drugačije? Da li ste nekada osetili diskriminaciju ili poglede sažaljenja?
Ne, naprotiv, za ovih osam godina sam dobila nebrojano lepih reči divljenja i impresije. Ne mogu da kažem da mi to smeta, ali ja na sva svoja postignuća i uspehe zaista ne gledam tako. Jednostavno sam maksimalno iskoristila svaku mogućnost koja mi je data i ne volim na to da gledam kao neku senzaciju. A što se tiče pogleda, slično je i tu. Naiđe poneko znatiželjno dete koje me pogleda sa čuđenjem, ali ne i sa strahom. Često me deca pitaju: “A što ti voziš to?” , a ja im odgovorim simpatično i razumno za njihove godine, posle toga im obicno postanem omiljeni lik.
Koliko je bitno udruživanje osoba sa invaliditetom?
Udruživanje osoba sa invaliditetom je po mom mišljenju jedna od najbitnijih stvari nakon što ste, kao u mom slučaju, stekli invaliditet, ali verujem da je tako i kod osoba koje imaju urođene invaliditete. Kao neko ko je član Saveza paraplegicara i kvadriplegicara Srbije, koji okuplja osobe koje su svoje povrede stekli, slobodno mogu da kažem da je to mesto koje je mnogima promenilo život iz korena. Mesto odakle sve pocinje, mesto gde su nastali naši najuspešniji paraolimpijci, mesto gde su se osnažile mnoge žene, danas uspešne majke sa invaliditeom, mesto gde ćete zasigurno dobiti nesebičnu podršku, savete i smernice kako da i pored svog invaliditeta imate jedan noramlan i kvalitetan Život.
Često se pridružujete različitim akcijama u vezi sa saobraćajem. Šta savetujete mladim ljudima koji sedaju za volan i kako se nesreće poput vaše mogu izbeći? Šta im poručujete vašim primerom?
Da, moja saobraćajna nezgoda me je podstakla da se bavim temom bezbednosti u saobraćaju, prvenstveno mladih, ali i svih ostalih učesnika u saobraćaju. Danas sam predavač na tu temu i iza sebe imam vise od 500 uspešnih tribina koje je čulo više od 15.000 mladih. Ono na šta im ja skrećem pažnju je da poštuju saobraćajne propise i da svojim ličnim primerom ukazujem na to koje su moguće posledice zbog samo jednog trenutka nepažnje. Jednostavno, da se moja priča nikada nikome ne ponovi.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Nevidljive žrtve višestruke diskriminacije – životne priče žena sa invaliditetom“.
