Organizacija slepih i slabovidih Smederevska Palanka osnovano je 1963. godine. Po rečima predsednika Saše Stanoševića, koji je potpuno slep i radi u Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika Železnice Srbije, ovo je druga nastarija invalidska organizacija u opštini i trenutno najaktivnija.
Čine je potpuno slepi i slabovidi ljudi koji žive na teritoriji opštine Smederevska Palanka, a njihov broj varira. Trenutno ih ima oko 100.
Kako nam je rekao, članovi su uglavnom starije životne dobi koji su tokom života oslepeli potpuno ili delimično, a od mlađih tu je samo jedno dete.
Iako je potpuno jasno koliki je značaj ovih udruženja za osobe sa oštećenim vidom, stepen aktivnosti često zavisi od finansiranja. Konkurs lokalne samouprave je uglavnom jedini izvor finansiranja za ovakva i slična udruženja širom Srbije.
“Udruženje u Smederevskoj Palanci je delimično aktivno, a funkcionisanje zavisi od finansiranja. Veliki problem imamo sa tim jer pripadamo nevladinom sektoru i finansiramo se preko projekata, odnosno lokalne samouprave. Svaki mesec moramo da platimo prvo najosnovnije račune, a nama šta ostane i niko nas i ne pita da li imamo ili ne”, rekao je Stanošević.
Po njegovim rečima, nekada je ovo udruženje članovima mnogo više moglo da pruži – da pomogne u ostvarivanju prava, uputiti ih u to kako živeti bez vida, ali se danas to smanjilo. Ipak, trudi se da ih okupi i radi sa njima onoliko koliko može.
“Kada neko ostane bez vida, mi moramo da mu budemo velika podrška, naravno uz porodicu, da prebrodi sve i nauči da živi sa tim”, istakao je.
Kako kaže, trenutno je u toku i renoviranje prostorija udruženja, u kojima je u planu da bar jednom mesečno budu organizovana različita druženja. Neke stvari za renoviranje su donirali privrednici sa teritorije Smederevska Palanka.
Najveći izazov i ono što otežava život i svakodnevno funkcionisanje osoba sa invaliditetom jeste, po Stanoševićevim rečima, to što ljudi često ne znaju da ovakve osobe postoje.
“Sa svim ovim tehnologijama i vremenu u kome živimo i te kako smo diskriminisani. Ljudi ne znaju da mi postojimo. Upoznat je mali krug ljudi u kome se krećemo, ali 90 odsto ljudi nije upoznato sa tim kako mi živimo”, rekao je on.
Najveći problem je nerazumevanje društva, a kada bi se to promenilo, kaže, rešena bi bila bar trećina problema.
“Samo razumevanje ljudi da mi treba da postojimo bi nama mnogo pomoglo, jer problem je, ne želim nikoga da uvredim ili potcenim, ali mi ne možemo da budemo svrstani u isti koš sa udruženjima pecaroša, ili golubara. Mi smo organizacija koja okuplja najteže invalide i nismo birali da imamo taj invaliditet koji imamo, to nije naš izbor”, rekao je on.
Po njegovim rečima, veliki problemi javljaju se i kod zapošljavanja, ali i ostvarivanja prava.
“Mi duže vreme tražimo da nam se uveća kompenzaciono pravo za dodatak tuđe nege i pomoći i da se izjednači sa minimalnim ličnim dohotkom u Srbiji, a država to ne čuje. Slepe osobe zavise od tuđe pomoći, mnoge stvari moraju da se plate, a često nemaju novac. Zamislite slepe ljude koje ne rade, koji su u invalidskoj penziji, a većina naših članova su kasnije oslepeli, da li od dijabetesa, ili od nekih drugih problema. To su sve ljudi koji su radili i najnormalnije živeli i odjednom upali u totalni mrak”, smatra Stanošević.
Po njegovim rečima, konkretno u opštini Smederevska Palanka, najveći problem predstavlja nepristupačnost institucija, a otežano je i kretanje po gradu, jer, kako kaže, ne postoje ni prilazne rampe, zvučni semafori i ostale stvari koje bi olakšale kretanje slepim i slabovidim osobama.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Lokalna zajednica – sigurna kuća za osobe sa invaliditetom” koji sufinansira opština Smederevska Palanka po Javnom konkursu za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2024. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
