Dragani Nedeljković (35) iz Sombora život se promenio u trenutku. Zbog brze vožnje i nevezivanja pojasa vrlo mlada završila je u kolicima.
Prošla je dug put psihičke i fizičke rehabilitacije, da bi danas na svom primeru učila druge o tome do čega može da dovede jedan trenutak nepažnje.
Pre 16 godina doživeli ste saobraćajnu nezgodu koja vam je promenila život. Šta se tada dogodilo?
Imala sam 19 godina kada je jedan trenutak odlučio o mojoj sudbini. Tog dana sam išla po oca i brata na gradilište, padala je sitna kiša, a put je bio prekriven blatom. Sela sam u auto, u žurbi nisam vezala pojas, što će postati jedna od mojih većih grešaka. Vozila sam 160 kilometara na sat, nesvesna opasnosti. Moje neiskustvo i panika učinili su svoje, izgubila sam kontrolu nad vozilom, auto je prešao u drugu traku, pokušala sam da ga ispravim, ali nisam uspela. Brzina, klizav put i nesigurnost izazvali su saobraćajnu nezgodu.
Šta su lekari tada konstatovali i da li se sećate vašeg boravka u bolnici? Kako je izgledala vaša fizička rehabilitacija i koliko je dugo trajala?
Nakon operacije, dijagnoza je bila jasna – paraplegija. Nisam bila u potpunosti svesna šta to znači, niti kako će moj život izgledati nakon toga. Provela sam mesec dana u bolnici, u tom periodu jedino što sam mogla jeste da sedim uz pomoć terapeuta. Nakon toga usledilo je banjsko lečenje od godinu dana. Terapeuti su bili fokusirani na fizikalu terapiju, kako bih povratila što više funkcionalnosti. Učila sam osnovne stvari koje su mi neophodne za svakodnevni život, kako da pređem iz kolica u krevet, kako da se obučem, kao i mnoge druge osnovne stvari. Svaku nova stvar koju sam naučila bila je korak ka samostalnosti.
Saobraćajna nezgoda je za posledicu imala trajni invaliditet, te ste od tada korisnik invalidskih kolica. Kako je izgledao vaš oporavak na psihičkom nivou? Opišite nam kroz koje faze ste prolazili i koliko dugo je trajao taj proces prihvatanja?
Nakon godinu dana banjskog lečenja, vratila sam se kući i pokušala da se prilagodim svom životu. Međutim, sve je bilo drugačije. Najveći problem bio je prihvatiti činjenicu da su mi invalidska kolica neophodna i da će biti deo mog života. Nije mi bilo lako pomiriti se sa stvarnošću. Bile su mi potrebne godine i godine, prolazila sam kroz razne faze od poricanja, postojala je nada da će se nešto bilo šta promeni i da ću stati na svoje noge, nakon toga su usledile faze ljutnje i tuge, dok nisam prihvatila da se moj oporavak neće desiti na način na koji sam se nadala.
Da li ste za nesreću krivili i bili ljuti na sebe? Da li ste i kako to prevazišli?
Bila sam ljuta na sebe zašto sam toliko brzo vozila, zašto nisam vezala pojas, bilo mi je teško da se pomirim sa tim greškama. Međutim,vremenom sam shvatila da ljutnja prema sebi ne menja ništa, da moram da se fokusiram na ono što mogu da promenim. Umesto što se ljutim, počela sam da koristim svoje iskustvo da pomognem drugima.
Ko vam je na tom putu bio najveća podrška i koliko je upravo ona bitna osobama sa invaliditetom?
Moja najveća podrška i oslonac u svemu je moja mama. Ona je uvek tu za mene, prošla je sa mnom kroz sve faze. Njeno strpljenje, razumevanje i briga pomogli su mi da izdržim najteže trenutke u svom oporavku i prihvatanju sebe.
U kojim segmentima vam se život promenio u odnosu na onaj pre nezgode i da li primećujete da vas ljudi gledaju drugačije ili imaju neke predrasude o vama zbog invaliditeta?
Moj život se dosta promenio u odnosu na pre. Pre svega promenila se svakodnevna rutina, promenila su se moja očekivanja od života. Mnogo je vremena trebalo da prihvatim da ću se morati osloniti na druge čak i za stvari koje su ranije bile obične. Ljudi u mom okruženju gledaju me isto kao i pre, gledaju kroz moje sposobnosti, a ne kroz moja ograničenja.
Okolina od žene često očekuje da bude ostvarena na svim poljima, među kojima je i majčinstvo, zbog čega žene sa invaliditetom često teško prihvate to da neće moći da postanu majke. Zbog čega je to tako?
Žene sa invaliditetom se boje da postanu majke zbog straha da njihov invaliditet može onemogućiti adekvatnu brigu o detetu, ali i da bi roditeljstvo bilo izazovno, da neće moći da vode dete na redovne lekarske preglede, zbog nepristupačnih zdravstvenih ustanova, i da neće moći da se nose sa zdravstvenim problemima koji mogu nastati.
Da li ste i na koje poteškoće nailazili, u smislu ostvarivanja različitih prava, zbog toga što ste osoba sa invaliditetom?
Jedina poteškoća na koju sam naišla je arhitektonska barijera, nepristupačni objekti, lokali, javne ustanove. Na mnogim mestima nedostaju odgovarajuće rampe, što značajno utiče na moju samostalnost i funkcionisanje.
Okolina često osobe sa invaliditetom gleda kao “osobe sa posebnim potrebama”. Na koje predrasude ste vi do sada nailazili i da li imate osećaj da vas zbog invaliditeta potcenjuju?
Često se dešava da ljudi gledaju osobe sa invaliditetom kroz predrasude, misleći da su neobrazovani, nesposobni za uspeh. Ponekada imam osećaj da me zbog mog invaliditeta ljudi potcene, mislim da to dolazi zato što ljudi nisu dovoljno upoznati sa tim koliko i šta osobe sa invaliditetom mogu da postignu.
Sa kojim problemima se najviše suočavate u svakodnevnom životu?
Najveći problem mi je arhitektonska barijera, stepenice, uski prolazi, neprilagođeni javni oblekti. Mnogi javni objekti i prostori nemaju pristupačnost, ni toalete koji su prilagođeni osobama sa invaliditetom.
Sada ljudima širom Srbije govorite vašu priču, a u različitim školama često deci govorite o tome do čega može da dovede jedan trenutak nepažnje. Kako oni reaguju na vašu priču i šta biste poručili vozačima?
Na predavanjima sam primetila njihovu reakciju da ih moja priča pogađa, jer im nije lako da svate ozbiljnost situacije, ali mislim da im je važno da nauče iz mog iskustva i da svate koliko je bezbednost u saobraćaju bitna. Što se tiče vozača, poručila bih da budu pažljivi i odgovorni u saobraćaju. Moje iskustvo pokazuje koliko brza vožnja i nevezivanje sigurnosnog pojasa mogu imati trajne posledice. Zato budite odgovorni na putu, vozite umereno, uvek se vežite i poštujte saobraćajna pravila. Vaša pažnja može spasiti živote, a ničiji život nije vredan rizika.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Nevidljive žrtve višestruke diskriminacije – životne priče žena sa invaliditetom“.
