Mitropolit braničevske eparhije dr Ignatije uputio je vernicima vaskršnju poslanicu:
“Hristos vaskrse, zaista vaskrse! Ovo je pozdrav kojim se pozdravljamo mi hrišćani i on izražava najveću radost, ali obeležava i događaj vaskrsenja Hristovog iz mrtvih, koji je najveći događaj i temelj naše vere. Jer, kako kaže sveti apostol Pavle, ako mrtvi ne vaskrsavaju, tada je uzaludna propoved naša i uzaludna je vera vaša, bolje da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti. Međutim, Gospod naš Isus Hristos, Sin Božiji koji je postao čovek, umro je kao čovek i vaskrsao u treći dan i nama otvorio put u vaskrsenje.
Ovaj događaj ukazuje na dve vrlo važne činjenice. Prva je da je naš najveći problem – smrt. Sveti apostol Pavle smrt karakteriše poslednjim neprijateljem. Čitava tvorevina, a naročito čovek, teži da živi večno, međutim, smrt je ta koja prekida naš život. Nažalost, danas ljudi često zaboravljaju na ovaj problem i žele da pokažu da je smrt sasvim prirodna stvar. Međutim, u našim životima, svakoga od nas, ona nikada ne može biti prirodna. Svi se bojimo smrti, bili toga svesni ili ne, čitav naš život nekako je usmeren na borbu protiv smrti i na održanje života.
Posledica toga što smo smrt zaboravili kao najvećeg neprijatelja i čoveka i čitave prirode jeste upravo to što danas imamo ratove u kojima ginu milioni ljudi. O tome se često i ne govori, već se pominju ekonomski gubici, novac, nafta i energenti koji su dovedeni u pitanje, a niko ne obraća pažnju na smrt tolikih nevinih ljudi. To je prva i osnovna činjenica koja proizilazi iz događaja Hristovog vaskrsenja.
Druga je da je Gospod naš Isus Hristos pobedio smrt. On je umro i trećega dana je vaskrsao, što znači da i mi možemo da vaskrsnemo, da prevaziđemo smrt, ali jedino u Gospodu, jedino u Hristu. Samo kroz zajednicu sa Gospodom možemo da prevaziđemo smrt i živimo večno. Mi smo stvorena bića, stvoreni ni iz čega, i, kako kaže sveti Atanasije Veliki, naša priroda je nekadašnje nebiće. Ako se oslonimo samo na sebe, otići ćemo u nebiće, odnosno umrećemo, nećemo imati života. Zato je jedini spas od smrti u Hristu i u zajednici sa njim, jer u Hristu dolazimo u zajednicu sa Svetom Trojicom, sa Bogom Ocem i Duhom Svetim.
Na koji način se ostvaruje ta zajednica? To je vrlo bitno da znamo, jer i to zaboravljamo. Ta zajednica se ostvaruje pre svega kroz krštenje. Duhom Svetim, kroz krštenje, sjedinjujemo se sa Sinom Božijim i postajemo sinovi Božiji po blagodati. Jer Bog Otac, ljubeći svoga Sina, ljubi i sve nas koji smo u njemu sjedinjeni. To je kao kada majka voli svoje dete, pa tada voli i onu decu koja se sa njim igraju i koja ga vole. Utoliko pre Bog Otac vidi nas u Hristu kao svoju decu.
Drugi način, koji je nastavak ovog krštenja i sjedinjenja sa Gospodom, jeste Sveta liturgija i Sveto pričešće. U Svetoj liturgiji projavljuje se sam Gospod. Posle svog vaznesenja na nebo, On je ostavio sebe, Duhom Svetim, ovde među nama, kroz služitelja Svete liturgije, a to je episkop. Zato sveti Ignjatije Bogonosac kaže: tamo gde je episkop, tamo neka bude i sav narod, jer kao što je tamo gde je Hristos, tamo je i vaseljenska crkva. On ovde ukazuje na to da je episkop ikona Hristova, prisustvo Hristovo ovde na zemlji. Otuda i toliko poštovanje našeg naroda prema episkopu, ali i prema sveštenicima i kliru.
Kada dođem da služim negde, okupi se mnogo naroda i svi žele blagoslov. Ali to ne bi radili kada bi u meni videli samo običnog grešnog čoveka, nego u meni vide Gospoda koji se tu projavljuje i na taj način i nama skreću pažnju da to ne zaboravimo.
Naravno, kroz poštovanje Hrista poštujemo i treba da poštujemo i sve druge koji su sjedinjeni sa njim, sve ljude. Gospod se poistovećuje sa svima koji su kršteni i sa njim sjedinjeni u Svetoj liturgiji. Zato i kaže: kada ovima malima učiniste (misli na obične ljude), meni učiniste. To znači da nam govori da se poistovećuje sa nama i da naš odnos prema drugom čoveku treba da bude kao odnos prema samom Hristu. I to se upravo ostvaruje u Svetoj liturgiji.
Sveta liturgija je zato postala i uvek bila osnov i paradigma našeg života. To je pre svega zajednica sa drugima, jer ne možemo postojati jedni bez drugih. Ikone smo Božije, a Bog je Sveta Trojica, nije samac, nije individua, nego zajednica ličnosti – Oca, Sina i Svetoga Duha. Samo u zajednici sa Drugim, pre svega sa Bogom, i sa drugim ljudima, mi postajemo ličnosti, odnosno imamo život večni.
To možemo videti i iz sopstvenog iskustva: kada nekoga volimo i vezani smo za njega, ne možemo bez njega. Teško nam je i da zamislimo život bez njega. Istovremeno, taj koji nas voli nama daje postojanje i toliko smo srećni, osećamo život i želimo da se to nikada ne završi. To nam pokazuje da je zajednica sa drugim osnov našeg postojanja.
Zato ću ovim i završiti: vera naša je Crkva, zajednica sa Gospodom, a preko njega i sa Bogom Ocem i Duhom Svetim, i sa svima onima koji su sa njim sjedinjeni. I njih će Gospod, sve koji su sa njim sjedinjeni, vaskrsnuti u poslednji dan, kada ponovo dođe u sili i slavi da sudi svetu. Njemu neka je slava i hvala za sve što je učinio i čini za nas,
Hristos vaskrse!”
