Jelena Zorić, istraživačka novinarka, govori za E-Braničevo o radu u N1 i Vremenu, o slučaju „Jovanjica“ koji je istraživala i izveštavala javnost, o pretnjama koje je dobila i razlozima zašto nema istraživačkog novinarstva u lokalnim medijima.
Zorić je rodom iz Valjeva, gde je i počela svoju novinarsku karijeru, a potom je nastavila u beogradskim medijima. Danas ona je poznata kao višestruko nagrađivana novinarka, koja trenutno radi u Balkanskoj istraživačkoj mreži (BIRN) i nedeljniku „Vreme“.
Pored nagrada, profesionalni rad i istraživačko novinarstvo doneli su joj ozbiljne pretnje koje su se čak širile i na članove njene porodice.
Istraživali ste aferu “Jovanjica”, slučaj koji prate sumnje i navodi o vezama policijske i obaveštajne zajednice sa Predragom Koluvijom, optuženikom kome se sudi za proizvodnju više od tone i po marihuane, i našli ste se na meti pritisaka i pretnji. Kako ste se u tom trenutku osećali i da li se sada osećate bezbedno?
Deo policajaca, pripadnika Bezbednosno-informativne agencije i Vojno-obaveštajne agencije, optuženi su da su bili Koluvijin prsten zaštite, dakle nije to samo sumnja, ali još uvek sud nije rekao svoje. Oni su povezani sa Koluvijinim advokatima od kojih su takođe stigle pretnje meni i mojoj porodici, od njegovog kuma, bivše državne sekretarke MUP-a Dijane Hrkalović. U tom trenutku ne možete da se osećate prijatno, ali odbijala sam da se izjašnjavam javno o tome da im ne bi pružila to zadovoljstvo. Mislim da sam im dovoljno pokazala kako se osećam time što sam pretnje prijavila. E sad, da li će sud smeti nešto da uradi, pošto tužilaštvo slabo radi po tom pitanju, to je već na institucijama i na njima će ostati bruka ukoliko ne urade svoj posao. Do mene je bilo da prijavim i ja sam to uradila, tako da ako mi se nešto desi znaće se kome je to bilo u interesu.
O pretnjama ste obavestili Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, pa dalje novinarska udruženja, policiju i tužilaštvo. Dokle se stiglo sa istragom za pretnje, da li su nadležni organi preduzeli sve potrebno?
Neki jesu, neki ne, to je selektivno. Recimo prvo i drugo osnovno tužilaštvo u Beogradu su bili izuzetno ažurni, ali sada od strane sutkinje Drugog osnovnog suda u Beogradu trpim loš tretman, ophodi se prema meni kao da sam ja jedan od okrivljenih i kao da joj je mrsko što se bavi tim slučajem. Mislim da znam ishod presude ali neću da prejudiciram. Za Više javno tužilaštvo se pokazalo da uopšte ne radi ništa da zaštiti novinara. Imamo situaciju da oni koji bi trebalo da proveravaju sve što kaže Koluvija, Dijana Hrkalović, ljudi koji su optuženi za organizovani kriminal, njih uvažavaju, a kada meni prete oni to ignorišu.
Radili ste na N1 i na Insajderu, zašto ste otišli iz tih medijskih kuća i da li ste pronašli sebe u BIRN-u i nedeljniku „Vreme“?
Radila sam na N1 i bilo je predivno, bilo je to kao živeti svoj novinarski san kada je u pitanju reporterski posao. Najbolje što sam sebi mogla da pružim kao reporteru bio je rad na N1. Onda sam se malo tražila i sada kada želim da taj reporterski posao unapredim i da budem u istraživačkom novinarstvu ostvarena, prava sredina za mene je “Vreme”. Mogu reći da sam se zaista pronašla, ukratko, nemamo novca ali lepo nam je.
Poznajete li satnje u lokalnim medijima da biste mogli da ocenite zašto na lokalu gotovo nema istraživačkog novinarstva?
Nema ga zato što je jako teško da novinar na lokalu koji daje izveštaje, vest, bude nepristrasan reporter, a kamoli istraživački novinar. Jezivo je i ne samo teško, već opasno po novinara, po njegovu porodicu, prijatelje, mislim da ljudi ne shvataju koliko. Opasno je čak i za beogradske novinare da vam porodica živi na lokalu. Nije još vreme da pričam o svemu ali moja porodica je poprilično trpela zbog mog rada na republičkom nivou. Državna sekretarka MUP-a Dijana Hrkalović je meni poslala uznemirujuću pretnju kada je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom potpuno nevezano za “Jovanjicu” spomenula mog brata koji živi u unutrašnjosti. Moj brat je tada sa ženom i malim detetom bio na moru i pitao me je da li da se vraćaju u Srbiju. To je bila najteža situacija za mene, tada sam bila ne samo uplašena već i ekstremno besna šta je sebi neko dozvolio. Ona je znala gde da gađa, znala je dobro šta radi, ona je psiholog. To što je tužilaštvo štiti i ne saslušava, to će se njima jednoga dana obiti o glavu. I sada se vi iz Požarevca usudite da pišete o njoj koja je iz Požarevca kad vidite šta je uradila meni koja radim na republičkom nivou i koja sam poznata kao istraživački novinar, sigurno ćete se zamisliti šta bi tek radila lokalnom novinaru.
Šta treba da se uradi da se ne bave istraživačkim novinarstvom samo novinari iz Beograda, već i lokalni?
Dužna je međunarodna zajednica da ojača rad lokalnih medija i svaki novinar na republičkom nivou dužan je da pomogne da se lokalno istraživačko novinarstvo ojača, zato što je to ključno. Mi u Beogradu moramo da znamo šta se dešava u unutrašnjosti Srbije. Kako diše Srbija znamo samo uz pomoć lokalnih novinara i zato ja uvek dajem moj broj telefona svim novinarima da mogu da me pozovu za pomoć.
Koliko su učestali napadi na novinare koji imaju kritički stav i bave se istraživačkim novinarstvom i da li su, po vašem mišljenju, žene izloženije pretnjama nego kolege novinari?
Možda će vas gadnije napadati ako ste žena, gledaće da vas uvrede – ona je luda, ona je u klimaksu, nema porodicu, te seksističke i ženomrzačke uvrede ćete dobijati. Dakle, uvrede su češće kada ste novinarka ali su pretnje podjednake i kad ste novinar i kad ste novinarka, zato što njih plaši priča, a ne sam novinar.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Istraživačko novinarstvo u lokalnim medijima – između hleba i istine” (okrugli sto i medijska radionica).
