„Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara“, životna je vodilja mlade Požarevljanke Sare Trailović, koja je 2003. godine rođena sa izuzetnom nadarenošću za glumu i javni nastup. Činjenicu da je talenat ništavan ukoliko se vežbom, trudom i upornošću vremenom ne razvija, Sara je shvatila ozbiljno, te je u požarevačkom javnom životu ostavila već veliki trag.
Prve godine života provela je u Žabarima, a potom se sa porodicom preselila u Požarevac. Tu je završila Osnovnu školu „Kralj Aleksandar Prvi“, nižu muzičku školu „Stevan Mokranjac“, Požarevačku gimnaziju, a trenutno pohađa Filološki fakultet u Beogradu, smer Srpski jezik i književnost. Ipak, gluma je njena najveća strast i potpuno je uverena da će u budućnosti postati njen životni poziv.
Dugogodišnja je članica amaterskog Pozorišta “Milivoje Živanović” Centra za kulturu Požarevac, a odnedavno i Opštinskog amaterskog pozorišta “Branislav Nušić” Malo Crniće. Iza sebe ima oko 15 predstava, više od 10 nagrada i duge i glasne aplauze publike.
Ponosna je na to što je njen mlađi brat, šesnaestogodišnji Bogdan Trailović, krenuo njenim stopama, glumeći u požarevačkom pozorištu. Kaže da su joj najveća podrška, pored brata, mama Aleksandra i tata Darko bez čega ne bi mogla da uspe.
Pozorište je, kako kaže, jedino mesto koje leči dušu i glumcima i publici i pruža im osećaj pripadanja. Bez pozorišta bi, ističe, svet teže rešavao probleme – drame pružaju osećaj da ljudi nisu sami, a komedije smeh koji ukazuje na to da nije sve tako crno.
Kada se javila ljubav prema glumi i ko je prvi primetio tvoj talenat?
Ljubav prema glumi je u meni odmalena. Mama mi je bila radijski voditelj, a tata koreograf i vodio je folklornu grupu, te sam ljubav prema javnim nastupima verovatno nasledila od njih. Tada su me roditelji često vodili na priredbe gde sam umela da se iskradem, popnem na binu uzmem mikrofon i recitujem.U požarevačko pozorište sam prvi put otišla sa sedam godina i zajedno sa mamom gledala dečju predstavu. Sećam se da sam bila oduševljena i posmatrala glumce i scenu kao da je bajka, te sam posle predstave odlučno rekla mami da želim da glumim sa njima. Tada mi nije dozvolila, već je rekla da mogu da uđem u pozorište tek kada naučim da čitam i pišem tečno, što me je motivisalo. Čim sam napunila osam godina i savladala ćirilicu i latinicu, podsetila sam je šta mi je obećala i tako sam ušla u dečiji ansambl. Iako je tada bilo pravilo da se ne glumi prva dva meseca, ja sam u predstavama krenula da učestvujem nakon pet dana od upisa. U tom periodu sam rešila da ću se ja u životu baviti glumom i da će ona biti moj životni poziv.
Nedavno si u Gornjem Milanovcu na Međunarodnim pozorišnim sustretima “Takovske cveti” osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu u predstavi požarevačkog pozorišta “Nada i mučenje”. To je samo jedna od brojnih nagrada. Koja ti je najznačajnija, a na koju ulogu si najponosnija?
Veliki broj nagrada koje sam osvojila sa ovako malo godina pokazuju da idem u dobrom pravcu, odnosno da to što radim prelazi takozvanu rampu i dolazi do ljudi, što je jedna od najtežih stvari. Pozorište ne bi moglo da postoji bez glumaca, ali takođe ni bez publike – oni su međusobno povezani na mnogo načina. Žiri često, pored glumačkih kvaliteta, posmatra i reakcije publike, te je ona neizostavni deo svakog uspeha. Ne mogu da izdvojim nijednu svoju nagradu, kao ni ulogu, jer sam najponosnija time što su produkt mog rada i ljubavi. Svakoj ulozi dala sam svoj lični i unutrašnji pečat, utkala u njih deo duše, a nagrada je samo priznanje na papiru. Nakon igranja predstave, nije bitna diploma, već činjenica da sam uspela da prenesem osećanja ljudima, ubedim ih da mom liku veruju, mrze ga ili vole i motivišem da nastave da dolaze u pozorište.
Nedavno si boravila u Švajcarskoj sa ostalim glumcima iz pozorišta „Branislav Nušić“ Malo Crniće. Tamošnjoj publici predstavili ste se predstavom “Dr”. Kako je to izgledalo i kako je publika reagovala?
Taj put bio je slučajan, jer ja nisam bila glumica u toj predstavi, ali sam izašla u susret kolegama i menjala glumicu koja je bila sprečena da ide. Međutim, to je bilo jedno nezaboravno iskustvo jer smo imali priliku da našim ljudima u Švajcarskoj, u gradiću Sen Galen, pokažemo brilijantnu komediju „Dr“ i prenesemo novosti iz Srbije. Nismo očekivali takvu reakciju, ali tokom izvođenja nisu prestali da se smeju, da je čak i nama na sceni došlo da im se pridružimo. Ipak, iako je smeh zarazan, svi smo ostali u ulozi. Publika je došla rasterećena i sa pozitivnom energijom i divno su nas prihvatili. Zahvalni smo što su nas pozvali da igramo, jer su do sada tamo odlazila samo profesionalna pozorišta. Međutim, na kraju predstave rekli su nam da je ovo najbolja predstava koju su gledali.
Kako izgleda glumiti u amaterskom pozorištu – da li je saradnja između glumaca, reditelja i svih drugih ljudi koji pomažu u stvaranju predstave na dobrom nivou, prepoznaje li publika vaš trud i zalaganje?
Pozorište je jedan divni svet, gde ljudi koji se bave nekim drugim poslovima imaju mogućnost da svoju ljubav prema tom pozivu i umetnošću pokažu i u tome se ostvare iako nisu školovani. Svi oni žive neke druge živote, a pozorište im pruža priliku da se bave onim što ih ispunjava. Baviti se amaterizmom znači voleti. U pitanju su probe po nekoliko sati i celodnevna gostovanja, a da bi sve to mogli da ostvare, a pritom ujutru idu u školu ili na posao, moraju imati veliku ljubav. Jedni drugima nismo konkurencija, svi smo svi prijatelji i van pozorišta, jer smo zajedno okupljeni oko iste ideje. Isto tako, reditelji iz svih nas pokušavaju da izvuku najbolje što mogu, a mi im se predamo u potpunosti. U amaterizmu, pored glume, učimo i mnoge druge stvari. Često pravimo jedni drugima frizure, šminkamo se, a neretko i pomažemo kostimografima, pa sve to zajedno čini nas jednom velikom porodicom. Publika ceni rad amatera, međutim, ne u tolikoj meri koliko je potrebno. Često su pozorišni festivali na kojima učestvuju profesionalni glumci posećeniji od amaterskih. Ipak, postoje ljudi koji prate svaku našu predstavu, znaju sve naše uloge i zahvalni smo im na tome.
Da li je amaterski rad danas dovoljno cenjen i koliko su mladi zainteresovani za ovakvu vrstu aktivnosti? Šta bi poručila mladima koji žele da se bave glumom?
Nikada amaterski rad ne može da bude cenjen toliko koliko ljudi koji ga rade daju sebe u tome da bi on opstao. Mladih ljudi koji pohađaju osnovnu i srednju školu ne manjka u amaterskim trupama. Međutim, problem je sa nedostatkom mladih glumaca koji nakon srednje škole odlaze na fakultet. Oni se kasnije vrate i često opet nastave sa glumom. Ja sam redak primer osobe koja je spremna da ide na fakultet u Beograd, putuje i dolazi na probe u Požarevac i Malo Crniće, a razlog je taj što sam apsolutno uverena da će gluma biti moj životni poziv. Mladima bih savetovala da rade na sebi i budu uporni. Pozvala bih sve one koje privlači pozorište da nam se pridruže uzajedničkom stvaranju lepšeg i boljeg sveta.
Četiri puta si pokušala da upišeš akademije u Beogradu i Novom Sadu, a stizala si čak i do užeg kruga. Šta misliš da je bilo presudno u tome i kako prihvataš neuspeh? Da li ćeš nastaviti da pokušavaš?
Prvi put sam pokušala da upišem glumu 2021. godine i od tada svake godine pokušavam. Verujem da ću uspeti kada se sve kockice slože i pravi ljudi budu u pravo vreme na pravom mestu. Neuspeh me nikada nije paralisao i demotivisao, već samo pomogao da shvatim da moram više da radim i da se trudim u tome da budem bolja. Činjenica da sam od velikog broja ljudi koji svake godine pokušavaju da upišu glumu na akademijama u Beogradu i Novom Sadu upravo ja izabrana da uđem u uže krugove pokazuju da idem dobrim putem. Nekome je teško da upiše, nekome da akademiju završi, a nekome kasnije da se u tom svetu snađe, ali sam sigurna da time želim da se bavim i nastaviću da se trudim da taj san ostvarim. Verujem da će moj trud jednom doći do svoje poente, a da će moja ljubav prema glumi prevazići sve prepreke.
Završila si Požarevačku gimnaziju, društveno-jezički smer. Osvajala si nagrade sa horom škole, bila si članica parlamenta i brojnih umetničkih i literarnih sekcija. Kako je izgledalo tvoje školovanje u Požarevcu i koji su tvoji najveći uspesi?
Kada sam završila osnovnu školu, bila sam u dilemi koju srednju školu da upišem. Požarevačka gimnazija dala mi je, osim obrazovanja širokog spektra, mogućnost da se bavim svime što volim – glumom, muzikom, pisanjem, vođenjem programa, recitovanjem poezije… Nastavno osoblje ove škole bodri svaki talenat i ne stavlja učenike ni u kakav kalup. Divan je bio moj put kroz gimnaziju. Išli smo na takmičenje sa horom u Prag i osvojili nagradu, potom i na republičkom takmičenju horova u Novom Sadu, a sa predstavom „Međuluško blago“ Momčila Nastasijevića drugo mesto na republičkom takmičenju gimnazija u Kragujevcu, a prvo mesto na međunarodnom takmičenju u Lebanu. Tada sam osvojila nagradu za najbolju glumicu, što je moja prva glumačka nagrada. Na republičkom takmičenju „Pesniče naroda mog“ 2022. godine u Valjevu osvojila sam drugo mesto. Vodila sam programe na različitim manifestacijama, bila član parlamenta i različitih sekcija u kojima je druženje bilo nezaboravno.
