Aleksandar Đurić je jedan od retkih autora iz Požarevca koji je uspeo da se nađe u konkurenciji za NIN-ovu nagradu, prestižno priznanje za najbolji roman. Iako je put do šireg, pa i užeg izbora veoma dug, samo učešće na ovom konkursu smatra velikim uspehom.
Đurić je rođen 1985. godine, a nakon školovanja u rodnom Požarevcu diplomirao je na Pedagoškom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu, gde je bio proglašen za studenta generacije sa prosečnom ocenom 9,09. Na istom fakultetu završio je i master studije sa prosekom 9,5, a trenutno je na doktorskim studijama iz oblasti komparativne književnosti.
Radi kao učitelj u Osnovnoj školi „Vuk Karadžić“ u Požarevcu, a osim što je još od detinjstva zaljubljen u književnost, bavi se i poezijom, prozom, vajanjem i likovnom umetnošću.
Veruje da iza jednog dobrog pisca mora stajati bezbroj pročitanih stranica.
Sećate li se trenutka kada ste prvi put osetili ljubav prema knjigama? Da li je postojala neka knjiga ili autor koji je probudio tu strast u vama?
Krenuo sam u školu malo ranije, sa nepunih sedam godina, kada sam počeo da učim slova. Za rođendan sam dobio knjigu – priču u slikama „Biberče“ – slova koja sam znao čitao sam, a za ona koja nisam poznavao, maštao sam oslanjajući se na slike.Kao malom detetu, posebno mi se dopao dramski zaplet u toj priči, i od tada, kao prirodan sled događaja, rodila se moja ljubav prema bajkama. Kada sam prevazišao bajke, prva književnost kojoj sam se posvetio bila je ruska, koja mi je postala temelj – Čehov, Dostojevski, Tolstoj i Puškin.
Koliko su vam nastavnici u školi pomogli da razvijete ljubav prema čitanju? Kako su uticali na vaš odnos prema knjigama?
Imao sam nekoliko nastavnika srpskog jezika i književnosti u osnovnoj školi, kada se i javila ta inicijacija prema pripovetkama i romanima. Kada sam pročitao „Dnevnik Ane Frank“ shvatio sam još tada, u tim godinama, da je književnost jedno nepregledno polje, koje može čoveku poprilično da odredi život i ne predstavlja samo puko ubijanje vremena. Kasnije dolazim do Požarevačke gimnazije i društveno-jezičkog smera gde sam imao tri fantastična profesora. Od profesorke SlaviceJovanović sam mnogo naučio o književnosti, pre svega o poeziji, jer je odlična pesnikinja i njene knjige zaista preporučujem. Profesor Rade Stanojević, veliki akcenat je stavio na književnost, a smatram to srećnom okolnosti jer mi je predavao u četvrtoj godini, kada je bio prelomni trenutak da odlučim o svojoj budućnosti. Treći profesor kojeg bih posebno izdvojio jeste Marinko Manić. Iako nije predavao književnost, već sociologiju, imao je ogroman uticaj na moje obrazovanje. Upravo on me je naučio osnovama akademske pismenosti i promišljanju. Već u četvrtoj godini školovanja zanimalo me je mnogo toga. Kada smo dobili zadatak da čitamo Pavićev „Hazarski rečnik“ ili „Predeo slikan čajem“, ja sam samoinicijativno pročitao i „Unutrašnju stranu vetra“. Oduvek sam se trudio da pronađem nešto više i dublje.
Činjenica da neko voli da čita ne znači nužno da poseduje i dar za pisanje. Kako su izgledali vaši prvi koraci u svetu književnog stvaralaštva?
U petom ili šestom razredu počeo sam da pišem, a u početku su me interesovale ratne priče, u duhu partizana koji su spašavali svet, verovatno zbog filmova te tematike koji su tada bili popularni. Talenat su prepoznali i nastavnici u osnovnoj školi, što je u tom uzrastu veoma bitno, pa su moje priče i pesme slali na različite književne konkurse za taj uzrast. U srednjoj školi sam objavljivao priče u nekoliko časopisa, a u četvrtoj godini sam se već profilisao kao pesnik koji je težio egzistencijalizmu i slobodnom stihu. Tada su moje pesme mogle da se tumače kao poetska proza, to je nešto što recimo danas radi Milena Marković koja je pre nekoliko godina dobila NIN-ovu nagradu.
Do sada ste objavili nekoliko zbirki pesama i priča. Šta biste izdvojili kao njihovu glavnu specifičnost i na koji način biste opisali svoj književni stil?
Moja prva objavljena knjiga izašla je 2020. godine pod nazivom „U šine“. U njoj su sabrane priče koje prate osobu u tridesetim godinama, suočenu sa problemima u društvu, porodici i borbom sa narkoticima, a radnja je smeštena u Beogradu. Prvo izdanje sam objavio samostalno, dok je drugo, koje je izašlo naredne godine, izdala izdavačka kuća „Nova poetika“. Nakon te knjige učestvovao sam na književnom konkursu u Kraljevu i dobio sam ponudu da izdamo zbirku pesama „Vera“. Ta zbirka je sastavljena iz nekoliko delova – pesme napisane u slobodnom stihu, drugi deo su rime, a treći nešto nalik haiku poeziji. Potom sam u Ivanjici na konkursu za ljubavnu poeziju dobio treću nagradu – štampanje knjige poezije i tako je izašla knjiga „Psi od vetra“. Osim stila pisanja, za ove knjige karakterisično je i to što su i moji crteži njihov sastavni deo.
Izdavačka kuća čiji ste autor prijavila je vaš nedavno objavljeni roman „Svetiljke“ (O mraku) na konkurs za NIN-ovu nagradu. Kako ste reagovali na tu vest i šta za vas znači biti deo takve književne selekcije?
Na predlog izdavača, moj roman nominovan je za NIN-ovu nagradu, jednu od najprestižnijih književnih priznanja u oblasti književnosti. Iako uži i širi izbor još nisu objavljeni, već samo učešće u konkursu smatram velikim uspehom, posebno imajući u vidu dug i izazovan put koji sam prešao – od manje sredine do Beograda, pa potom do izdavačke kuće…
Kao nekome ko dolazi iz Požarevca, kako je izgledao vaš put do Beograda i prve saradnje sa izdavačima? Da li je dolazak iz manje sredine nosio sa sobom određene izazove ili vas je možda upravo to dodatno motivisalo?
Bilo je izuzetno teško –možete biti najbolji na svetu, budući Nobelovac, ali ako sami ne izdate svoju prvu knjigu, uglavnom niko neće hteti da je objavi. Posebno je teško mladim autorima koji ne mogu da izdvoje između 700 i 1.000 evra za tiraž od 200 ili 300 primeraka.Taj korak mora da se prevaziđe na izdavaštvu u Srbiji. Autorima iz manjih sredina, u odnosu na one iz Beograda, prvo je potrebno duže vreme da uspostave kontakte. Mene je to motivisalo, ali problemi ne nestaju ni kada dođu do izdavačke kuće. Susretao sam se sa različitim preprekama – od nedostatka obećanog broja primeraka, preko tvrdnji da će knjige biti dostupne u brojnim knjižarama, a na kraju ih nema ni u jednoj ili samo u jednoj, do neisplaćenih honorara i neodržanih promocija… To može poljuljati iluzije mladog čoveka, pogotovo na početku. Ipak, najbolji način da se dođe do izdavača su konkursi, iako ni tu nije retkost nameštanje. Iako u celom tom putu ima loših stvari, kroz njega mora da se prođe, jer ništa ne dolazi samo od sebe.
Kada ste dobili prvu nagradu i koja vam je najzačajnija?
Prva mi je bila svakako najznačajnija, kada sam osvojio drugo mesto 2018. godine na književnom konkursu za poeziju na slobodnu temu u Smederevskoj Palanci. Posle toga usledile su pohvale na različitim konkursima, ali i nagrade u Ivanjici, Crnoj Gori, Republici Srpskoj… Ove godine sam dobio međunarodnu nagradu „Zlatni hrast“, u kome učestvuje dijaspora i autori iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Srbije. Pobedio sam sa zbirkom pesama „Između“ koja bi do Sajma knjiga ove godine trebalo da izađe.
Kako biste opisali savremenu književnu scenu u Požarevcu i Srbiji? Postoje li autori koje biste posebno izdvojili?
Književna scena u Požarevcu nije loša, ali nema mnogo autora – verovatno ih je oko desetak, različite životne dobi. Među istaknutim imenima su profesorka Slavica Stojanović, koja piše odličnu poeziju, kao i profesor Požarevačke gimnazije Nenad Milošević, pesnik i prozni autor. Na sceni je uglavnom zastupljena poezija, ali postoji potreba za dodatnom afirmacijom i motivacijom mladih da se posvete pisanju. Sa druge strane, tržište u Srbiji je prenatrpano, pa nažalost skoro svako može da objavi knjigu. Ukoliko imate finansijska sredstva, izdavačke kuće angažuju recenzente, rade na tekstu i vrše potrebne korekcije, ali kvalitet je često upitan. U toj ogromnoj ponudi, većina čitalaca teško dolazi do pravih autora bez prethodnog istraživanja. To što je neko izdao šest izdanja knjige u 10.000 primeraka ne znači nužno da je ona dobra.
Radite i u osnovnoj školi — koliko su deca danas zainteresovana za čitanje i književnost?
Odgovor je možda surov, ali istinit – danas deca nisu mnogo zainteresovana za čitanje. Čitajući pismene zadatke, došao sam do zaključka da je jedan od glavnih problema uticaj društvenih mreža. Iako smatram da je internet ogroman napredak za čovečanstvo, društvene mreže su značajno narušile način komunikacije. Mladi uglavnom ne razgovaraju međusobno, već samo gledaju u telefone. To je dovelo do toga da deca ne uspevaju da zadrže pažnju na nečemu što traje duže od jednog minuta, a to se odnosi i na čitanje knjiga. Čak i kada škola organizovano vodi decu na predstave, često je izazov zadržati njihovu pažnju tokom sat i po koliko traje. Smatram da ovaj problem delimično potiče i iz porodice, jer roditelji često ne motivišu decu da čitaju. Pismenost se, kao i ljubav prema knjigama, gradi od najranijeg detinjstva.
