Mitropolit braničevske eparhije dr Ignatije uputio je vernicima Božićnu poslanicu:
Draga mi u Hristu ljubljena braćo i sestre, danas slavimo događaj rođenja Sina Božjeg kao čoveka, koji se rodio od Duha Svetoga i Marije Djeve.
Ovaj događaj je sudbonosan za čitavu tvorevinu, za sve nas i kako kažu Sveti oci „ovo je dakle cilj, to sjedinjenje tvorevine sa Sinom Božjim. To je cilj zbog koga je Bog stvorio sve iz nebića u biće. A da bi razumeli zašto je ovo cilj stvaranja svega, treba da imamo upravo to na umu da stvorena priroda budući da je ona stvorena ni iz čega, ona ne može postojati sama za sebe. Kako kaže sveti Atanasije Veliki, biće stvorenoga, odnosno u suštini stvorenih bića je nekadašnje nebiće, smrt. Da bi ta tvorevina mogla da živi, da postoji, potrebno je da je u zajednici, jedinstvu sa Bogom koji je jedini izvor života.
I upravo ovo se ostvarilo u događaju rođenja Sina Božjeg pre više od 2.000 godina. I zato mi danas slavimo taj praznik i to ga slavimo liturgijski, kada zahvaljujemo Bogu, Ocu i Duhu Svetome, ali i Sinu, na ovome daru, budući da je ovo zajedničko delo jednoga Boga u trojici – Oca, Sina i Svetoga Duha. Kako kažu Sveti oci, Bog otac blagovoli, od njega počinje ta inicijativa. Sin Božji se rađa, a Duh sveti posreduje između tvorevine i Boga u tom jedinstvu.
Da bi svaki čovek ostvario zajednicu sa Bogom i živeo večno, to može da ostvari jedino Duhom Svetim kroz krštenje, postajući na taj način u jedinstvu sa Hristom, postajući član jedne velike zajednice, dakle crkve. Sjedinjuje se sa crkvom, ali i sa svima onima koji su u jedinstvu sa Gospodom, ali i sa čitavom tvorevinom. Tako ustvari Duh Sveti gradi crkvu, gradi jednu liturgijsku zajednicu, ono što predokušamo i opitujemo kad god se nađemo na Svetoj liturgiji. Dakle, Duh Sveti upravo gradi tu zajednicu života, koja je slična Božjem životu, jer Bog u koga verujemo je zajednica ličnosti, Oca, Sina i Svetoga Duha. Bog nije sam i jedna jedinka, već zajednica i zato je toliko bitna i zajednica sa Gospodom, ali i sa drugim ljudima, da mi možemo da postojimo.
Naravno, ovo je zasad samo predokus i najava onoga što će se ostvariti u budućnosti, u poslednjem danu, kada Hristos ponovo dođe u sili i slavi i kada donese upravo to Carstvo Božje, koje je Gospod i zamislio da se ostvari u tvorevini.
Dotle mi to predokušamo u Svetoj liturgiji i zato je ona i potčinjena sa blagosloveno carstvo oca i sina i Svetoga duha i zato je liturgija veljeljepna, tamo se peva, tamo su odenuti episkopi, sveštenici, đakoni u najlepša odejanja i narod Božji je uvek dolazio lepo obučen u crkvu. Tamo su ikone različite boje, cveće i sve to ukazuje da je liturgija ikona budućeg Carstva Božjeg.
U istoriji imamo muku zato što smo smrtni. Najveći problem čoveka je smrt i to čovek hteo ne hteo nosi u sebi i želi da prevaziđe tu smrt. To neki čine stvaranjem velikih država, nacija ili tekućim bogatstvom ili na druge načine, da bi se ustvari osigurali i prevazišli smrt. Međutim, to nije moguće, jer mi smrt nosimo sami svojim rođenjem biološkim. Jedino možemo prevazići smrt u zajednici sa Gospodom, što je Gospod i pokazao svojim vaskrsenjem iz mrtvih. I zato nam je žao i crkva uvek apeluje na to da ljudi pokušavaju na različite načine ratovima, ugnjetavanjima drugih, individualizmom, sticanjem bogatstva, izrabljujući prirodu, odakle potiče i ekološki problem u našem vremenu, ali su to sve pogrešni putevi kojima čovek želi da osigura sebe i prevaziđe smrt. Time neće, on će samo umnožiti smrt. Crkva je dužna da kaže da čovek može da prevaziđe smrt jedino postajući član liturgijske zajednice kroz krštenje i kroz zajednicu sa Hristom i svima onima koji su u Hristu.
