Andrijana Matić iz Leskovca, sela nadomak Petrovca na Mlavi, više od polovine života bavi se folklorom, a iz te ljubavi prema tradiciji i kulturi svog naroda rodila se još jedna koja je prerasla u posao – izrada narodne nošnje.
Ova tridesetdevetogodišnjakinja završila je krojački zanat i najpre je počela da šije haljine i venčanice. To joj je išlo od ruke, brzo je stekla svoje mušterije i uspevala je da sašije i najkomplikovanije haljine. Registrovala je trgovačko zanatsku radnja 2005. godine.
Kada je sa 20 godina počela da igra folklor uvidela je da često igračima nedostaje neki komad nošnje i tako je postepeno počela da šije ponešto – etno haljinu, kecelju, reše… Što se duže bavila folklorom, sve se više budilo interesovanje za šivenjem narodne nošnje i tako je postepeno počela da šije cele komplete, od marame i cveta za kosu do čarapa i opanaka. Time se bavi već 10 godina.
„Počela sam sve više da se bavim izradom narodne nošnje sa željom da očuvam našu staru tradiciju korišćenjem što originalnijih materijala i motiva. Bilo je teško na početku, pomagale su mi majka i bake iz komšiluka, pokazivale su mi vez i određene motive koji se koriste na srpskoj i vlaškoj nošnji“, priseća se Andrijana svojih početaka.
Ona priznaje da i danas ne radi sama već joj u izradi pojedinih komada nošnje i detalja, poput tkanica i opanaka, pomažu pojedine zanatlije iz Petrovca.
Intenzivnije je počela da šije nošnju u vreme epidemije koronavirusa jer nije bilo svadbi i drugih veselja, pa se smanjio broj mušterija koje su želele da šiju svečane haljine i komplete. Kako kaže, to joj je prijalo jer je uvidela koje su prednosti izrade narodne nošnje.
„Imala sam situaciju da mi mušterija donese četiri slike i da od njih napravim jednu haljinu i onda ja danima i noćima ne spavam dok to ne osmislim i sašijem. Šivenje narodne nošnje je svedenije, sve se zna kako mora da izgleda, isto onako kao pre mnogo godina“, objašnjava naša sagovornica i ističe da je upravo to jedan od razloga koji je podstakao da se opredeli za nošnju.
Danas se bavi izradom 10 različitih modela srpske i vlaške nošnje. Nešto se radi mašinski, a nešto ručno.Uglavnom se koristi mašinski vez, jer se na taj način jedna ruža radi oko sat vremena, a ručno bi trajalo mnogo duže, dva – tri dana je potrebno da se uradi vez na rukavima i oko dekoltea haljine. Za izradu kompletne nošnje potrebno je barem dva ili tri dana mašinski, a ručno bi bi trebalo izdvojiti od dve do tri nedelje.
Bira što prirodnije materijale i to one koji su se nekada koristili, iako su skupi. Uglavnom je to pliš, staro sukneno platno, pamučno platno, vuna i koža. Koliko je to važno govori činjenica da se po vezu i kvalitetu materijala nekada razlikovalo ko je imućan, a ko siromašan.
Vlaška nošnja za muškarce sadrži košulju i pantalone, što nije komplikovano za izradu niti skupo, ali je zato skupa šubara i gunj, koji se radi od jagnjeće kože. Ženska nošnja za Vlahinje se sastoji od haljine, reša, kecelje i marame, što takođe ne košta puno, ali je zato zobun skup.Komplet narodne nošnje se kreće od 3.000 do 35.000 dinara, u zavisnosti da li je za bebu ili za odraslu osobu, kao i od težine rada, da li sadrži više ručnog ili mašinskog rada.
Andrijana je poznata u Petrovcu na Mlavi po svom radu. Do sada je šila nošnju za brojna kulturno-umetnička društva i pojedince koji žele da nose nošnju za svadbu ili krštenje, što nije redak slučaj u ovom kraju.
„Kada vidim mušteriju običenu u narodnu nošnju koju sam sašila, nasmejanu i zadovoljnu, ja sam najsrećnija“, ističe Andrijana.
Interesovanje za kupovinu narodne nošnje je veliko, ali je, nažalost, veoma slabo interesovanje mladih da se bave njenom izradom. Izlagala je svoju robu na različitim sajmovima u Srbiji, kao i na manifestacijama u opštini Petrovac. Ona kaže da omladina želi da kupi neki predmet i komad nošnje, tkanicu ili opake, da sačuvaju neki detalj ili ponesu u inostranstvo, tako da je njena nošnja stigla u Austriju, Nemačku, Italiju, Francusku, Ameriku i mnoge druge zemlje.
Problem je što generalno mladi nisu zainteresovani da uče stare zanate i da se, konkretno, bave izradom narodne nošnje.
„Niko mi se nije javio sa željom da nauči da šije nošnju ili da veze. Razgovarala sam i sa kolegama koji se bave izradom opanaka i šajkača ali nažalost i njihova deca i unuci ne žele time da se bave, savremeno doba je učinilo svoje“, iskrena je ona.
Andrijana kaže da bi volela da ljubav prema očuvanju tradicije i zanat prenese na buduće generacije, a ima i ideju kako bi možda mogla da zainteresuje mlade.
„Mislim da bi trebalo da se osnuju neke radionice za mlade u okviru udruženja i kultuno-umetničkih društava, možda na taj način može da se probudi želja za očuvanjem tradicije kod mladih. To mora da se desi iz srca, ako radiš narodnu nošnju moraš da daš svoje vreme, trud, ruke i moraš to da voliš. Ne možemo da imamo veliku korist od toga ali možemo da pokažemo svoju ljubav prema tradiciji i prenesemo je na buduće generacije“, ističe Andrijana.
Ona i sakuplja staru narodnu nošnju i predmete homoljskog kraja, a želja joj je da jednoga dana otvori etno kutak u kome će sve to biti izloženo i dostupno svim ljubiteljima tradicije i kulture ovog kraja Srbije. Na taj način će, kaže, zauvek sačuvati tradiciju ovog kraja od zaborava.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta „Petrovčanke – opstanak u njihovim rukama“ koji sufinansira Opština Petrovac na Mlavi po javnom pozivu za sufinansiranje projekata iz budžeta opštine Petrovac na Mlavi radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2022. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
