Nešto više od 1.000 građana okupilo se danas u centru Požarevca, ali ono što je razlikovalo ovaj protest od prethodnih jeste duža ruta šetnje.
Najpre je deo učenika dočekao maratonce iz Kostolca, koji su iz ove opštine krenuli oko 14 časova, a nešto pre 15 sati i 30 minuta stigli na odredište. Za njih je pripremljeno osveženje, slatkiši i pogača. Dodeljena su im srca od papira sa natpisom „orden časti“.
Maturanti su prodavali pištaljke, a sav prikupljen novac biće uplaćen u humanitarne svrhe.
Nakon petnaestominutne tišine okupljeni su prošetali sledećim ulicama: Tabačka čaršija, Trg Radomira Vujovića, Čede Vasovića, Koste Abraševića, Knez Milošev venac, Moše Pijade, pa nazad Tabačkom čaršijom do kružnog toka.
Mnogobrojni građani sa terasa svojih stanova pozdravljali su kolonu, a iz dvorišta su uglavnom stariji sugrađani negodovali.
Na kraju protesta okupljenima se prvo obratila Miljana Milošević, učenica četvrte godine Požarevačke gimnazije.
„Dragi sugrađani, suviše dugo su nas delili po bojama, mišljenjima, po neistinama koje su nam servirane. Suviše dugo su nas učili da je podela prirodno stanje, da se istina meri interesima, a pravda moći. Ali mi znamo bolje. Mi znamo da, u borbi za pravednu zemlju, podeli nije mesto. Kada kažemo da je ovo borba svih nas, glas kao da ne dopire dovoljno daleko. Čini se kao da naš narod, koji je preživeo velike krize, lako zaboravi da ima tu moć da odlučuje. Pojedinac zaboravi da on, kao jedan, može neverovatno da doprinese građenju pravednijeg društva – a problem nastaje kada to zapravo ne zaboravi jedan, već desetine hiljada. I dok naši studenti pešače stotine kilometara iz nedelje u nedelju, ne bi li pokazali zajedništvo i odlučnost, nadležni organi ignorišu, a narod umesto da se probudi – spava. Ne smemo dozvoliti da žmurimo dok nas gaze, vređaju, ignorišu. Država je narod, država smo mi. Kako da nastavimo život dalje, znajući da se ne osećamo bezbedno u sopstvenoj državi? Znajući da nas je naša otadžbina, koju treba da volimo, u kojoj treba da se školujemo, izgradimo živote i porodice, naterala da nemamo poverenja u funkcionalnost sistema. Znajući da je pregazila najviši pravni akt, koji proklamuje temeljne vrednosti demokratije, vladavine prava i socijalne pravde. I dok stojimo ovde, budimo ono što su želeli da zaboravimo-budimo narod, budimo jedinstveni, budimo slobodni. Budimo glas koji se ne može utišati“, rekla je Miljana Milošević.
Potom se obratio i Vladan Gojković, nastavnik Osnovne škole „Dositej Obradović“.
„Verujem da su mislili da će nas hladnoća oterati sa ulica, da će nas vetar oduvati, kiša sprati, ali neće. Neće, zato što je počela borba za slobodu. Ja sam đak SFRJ, i tada su nas učili da se moramo boriti protiv raznoraznih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, a ustvari borba za slobodu nije samo to. Borba za slobodu je prvenstveno mogućnost da slobodno razmišljamo i govorimo. To je ono što mi već dugo u Srbiji nemamo, i zato, bilo je svih ovih godina unazad najlakše se sakriti iza one čuvene mantre „Ćuti, može i gore“. Bilo je najlakše prići nekoj većini, sakriti se u mišju rupu i čekati da dođe neko bolje vreme za puteve, zapošljavanja, lične interese, ali džaba sve to ako ne smemo reći ono što mislimo. Godinama gledamo kako nas dele – na monarhiste i republikance, četnike i partizane, grobare i cigane, jer tako sve bolje funkcioniše za vlast. Tako zavađeni ne verujemo više svom komšiji, rođaku, prijatelju, već gledamo one koji su zajahali na medije i ne silaze, jer im se tako može. A onda su ova naša deca, naši đaci, studenti prvenstveno, a za njima i drugi ljudi rešili da se nešto mora promeniti – sistem. I zato nikome nije teško ni što je hladno, ni što šetamo satima, ništa više nije teško. Mi danas kreiramo novu budućnost Srbije, a ta sloboda koja će doći mora doneti jedinstvo među nama“, rekao je Gojković između ostalog.
