Pesnikinja Jelena Kalajdžija iz Bjeljine ovogodišnja je dobitnica nagrade “ Zlatna struna” Smederevske pesničke jeseni, za zbirku pesama “ Dnevne rubrike”, u konkurenciji 126 prispelih rukopisa.
Ovo je odlučio žiri u sastavu: Danica Andrejević, predsednica i članovi Dobrivoje Stanojević i Aleksandra Ljubisavljević.
U obrazloženju navode da nagrađena zbirka nudi novu kulturu poezije i novi egzistencijalni glas mladih koji nemaju iskustvo rata, pola i poroda, ali žive posledicama negativne metamorfoze sveta.
“ Njena generacija nije dotakla smisao, a možda će stići poslednja vremena i ona neće stvoriti svoje stigme i kanone. Međutim, ipak to nije pesimistička poezija, uprkos odsutnom Bogu i šekspirovskom osećanju da je pakao prazan, a da su svi đavoli ovde. Nije pesimistička zato što se oseća autorkin otpor takvom stanju stvarnosti i ironično-kritički odnos prema društvu. Dnevnik dnevne lirske rubrike ove autorke je deo civilizacijskog puta literature od početka prema, nažalost, početku kraja “, ocenio je žiri, dodajući da je pesnikinja svojom poezijom sačuvala osećaj za prave vrednosti..
“ Čestitamo i zato što je na svojim rukama i na svojoj duši prenela preko tamnog vremena svoju poeziju do lirskog praznika – našeg mikrokosmičkog Smedereva,” navode članovi žirija.
U najuži izbor ušle su zbirke: „Čekajući metaforu“ autora Milana Lukića iz Beograda i „Tri kamerne epistole sa psom i jedna bez“ autora Renata Vujačića iz Budakola u Mađarskoj.
Nagrada Zlatna struna dodeljuje se za najbolji rukopis neobjavljenih pesama, autorima koji stvaraju na srpskom jeziku, u sklopu Međunarodnog festivala Smederevska pesnička jesen koji se svakog oktobra održava u Smederevu.
Konkurs je bio otvoren od 15.aprila do 15.maja.
Немам шта да кажем док не прочитам пјесме, само могу да констатујем да ви у Србији имате синдром дефетизма и такозваног космополитизма. Све што има везе са ратом, патриотизмом родољубљем тамо тешко пролази као да они нису саставни дио наших живота. Превазишли сте модернизам у књижевности. Мислим да за вас више није добар ни Шарл Бодлер. Сад влада неки жанровски плурализам. Гдје ће вас то одвести у књижевности ако избјегавате најстресније периода нашег живота, туге, боли, страхоте, пост ратне трауме о којима прелијепо пишу неки млађи пјесници. Њих нигдје нема.
Замислите да није било наше дивне усмене поезије која се преносила са кољена на кољено шта би смо имали, само пусте историјске догађаје означене датумима. Шта бисмо знали без Његоша, Јакшића, Шантића, Ракића, Дучића, Милутина Бојића, Десанке Максимовић и да не набрајам.
Куда вас води то самопорицање своје прошлости,традиције и културе, посебно скорије? Не могу да нађем одговор. Скоро сваки сајт објављује искључиво љубавну поезију неафирмисаних пјесника. Па није живот проткан само љубавима. Има изузетака, али нећу да их именујем да се на њих не би сручиле салве критика и псовки. Наћи ћу вам пар примјера: Саша Миливојев Дјечак из жуте куће, написао је скоро пјесме Фабрика сапуна и Светски бол, Пјесму о Гази и да ли га уопште промовишу. Јасеновац није популаран, Епстин још мање, о томе се не смије писати, а тек о вађењу српских органа…А момак је генијалац. Да ли је ико од вас чуо за Сарајлију Бојана Вергару и његов роман “ Дјеца коју није волио свијет“ потресна прича о рату у Сарајеву и новинарки ССН која је интервјуисала српску дјецу и нису јој хтјели објавити текст. Рекла је Бојану Ви сте дјеца коју није волио свијет. Сад су људи и не знам да ли су свјесни да их не воле ни њихови сународници. Забога они су реметилачки фактор у културном поретку.
Овај коментар сам написала мотивисана образложењем жирија: „У образложењу наводе да награђена збирка нуди нову културу поезије и нови егзистенцијални глас младих који немају искуство рата, пола и порода, али живе последицама негативне метаморфозе света.“
Опростите ми ово образложење је писано латиницом, али ја сам га пресловила у ћирилицу, јер пишем Светом ћирилицом. Осим тога ова пјесникиња ми бар на слици не дјелује толико младо. А тек наслови пјесама који су ушли у ужи избор: Хајде и некако Чекајући метафору, али шта је смислено у наслову пјесме Три камерне епистоле са псом и једна без.