Veliki broj teniskih turnira u zemlji i inostranstvu, lakoća igre i savladavanja prepreka, mnoštvo nagrada i priznanja, aplauza i divljenja ljubitelja „belog sporta“, obeležili su detinjstvo Požarevljanke Jovane Grujić. Mišljenje mnogih da je upravo tenis jedan od najtežih i najskupljih sportova, nije je demotivisalo, već samo nateralo da se još više trudi i „piše istoriju“.
Jovana Grujuć rođena je 2006. godine u Novom Sadu, ali se sa porodicom odmah preselila u Požarevac. Završila je Osnovnu školu “Kralj Aleksandar Prvi“, a sada pohađa Požarevačku gimnaziju.
Detinjstvo pamti po slobodi, porodici koja ju je zasipala ljubavlju i podrškom, ali i terenima sportsko-rekreativnog kompleksa “Gem” .
Iako je sada ova lokacija u blizini centra grada potpuno zapostavljena, zarasla i nepristupačna, nekada je okupljala sve ljubitelje „belog sporta“ – na njoj je postojalo nekoliko terena, restoran, a prostor je bio čist i uređen. Upravo se tamo ova Požarevljanka zaljubila u tenis, a kasnije na ovoj lokaciji načinila i svoje prve sportske korake.
Da li se sećaš svog prvog izlaska na teren, odnosno prvog trenutka kada si rekla sebi da želiš da treniraš tenis? Kako je to izgledalo i koliko je prošlo vremena do prve pobede?
Oduvek sam sa porodicom išla na teniske terene „Gem“, a i danas se sećam toga da su bili jako uređeni, opremljeni i jedni od najlepših u Srbiji, te mi je baš žao što se više za to ne koriste. Stariji i mi mlađi teniseri sa tih terena nosimo najlepše uspomene, jer smo upravo na njima načinili prve korake u tenisu, družili smo se, smejali, a bilo je i dosta publike – zaljubljenika u ovaj sport. Upravo tamo su me roditelji vodili da se igram, a gledajući kako ostali igraju zaljubila sam se u tenis. Počela sam da treniram sa šest godina, a prva pobeda usledila je sa osam, na turniru u Novom Sadu na kome su učestvovali teniseri do 10 godina, osvojila sam pehar. Kasnije su mi privukli pažnju Novak Đoković, Ana Ivanović, Jelena Janković, Janko Tipsarević i mnogi drugi naši odlični teniseri. Tada sam ih gledala na televiziji i slušala o njima. To mi je kasnije dalo motivaciju, podstaklo želju i pokazalo pozitivan primer kako jedan sportista ili sportistkinja treba da se ponašaju na i van terena.
Na koju pobedu si najponosnija i da li si se na tom putu susretala sa nekim preprekama?
Teniski Kup Srbije, međunarodni ITF J60 juniorski turnir u Skoplju, mnoga državna i lokalna takmičenja, „Tenis Jurop“ takmičenja, samo su neki od najznačajnijih. Takođe, članica sam reprezentacije Srbije od 12. godine, a sada smo među osam najboljih u Evropi. Takođe sam samostalno bila i među 200 najboljih juniorki na svetu, a među 100 najboljih sam trenutno na seniorskoj ITF listi. Na svaku pobedu sam ponosna jer sam uložila deo sebe, a na svako takmičenje rado idem jer mi osim priznanja daruje i iskustvo. Nekada je upravo to iskustvo bitnije od same pobede. Do sada se nisam susretala sa konkretnim preprekama, ali nekada jeste teško održati fokus na terenu, trenirati kad ti nije do toga, ili kada su velike vrućine. Ipak, psihička i fizička snaga su ono na čemu svakodnevno radimo.
Koliko sati nedeljno treniraš i kako izgledaju tvoji treninzi?
Svaki dan treniram po tri ili četiri sata i sat vremena treninga kondicije. To naravno nije bez prestanka, pa prepodne na primer treniramo tehniku, držanje lopte, poene koji nam najviše trebaju, tehničke i taktičke detalje, a popodne neke druge stvari. Najzahtevnija su mi duga držanja, jer je za to najpotrebnija kondicija i fokus, što je teško leti, pogotovo kada su velike vrućine. Na tome svakodnevno radimo i vidi se napredak.
Pohađala si i brojne akademije tenisa, mnogo puta živela sama van Srbije. Kako je izgledao život bez roditelja tako mladoj i čega si sve morala da se odrekneš zbog tenisa?
Pohađala sam akademiju tenisa u Novoj Pazovi, Poljskoj, a sada sam u Beogradu. Kako bih bila uspešna u ovom sportu, koji zahteva dosta posvećenosti, morala sam da se odreknem života koji su živeli moji vršnjaci. Trenutno vanredno pohađam srednju školu, a kroz detinjstvo nisam imala mnogo slobodnog vremena za druženje i izlaske. Najveće odricanje je to što sam bila daleko od porodice i nisam bila tu za bitne datume, ali oni su mi uvek davali nesebičnu podršku i bili mi potpora za ono što najviše volim da radim. Zaista ne znam kako bih izdržala bez toga, jer sam jako mlada morala brže da sazrim od svoje generacije.
Koje prednosti tenis ima u odnosu na druge sportove? Da li postoje neka posebna pravila kojih se pridržavaš?
Jedna od najbitnijih stvari je ishrana, pazim šta jedem. To nije striktno, ali se trudim da imam zdrave navike, jedem mnogo voća, povrća i zdravih namirnica. Tenis je specifičan sport – teniser je sam na terenu, a upravo ta samostalnost i sloboda da sama donosim odluke i da se izborim sa svim problemima u jednom meču, su me privukle da nastavim da treniram. Oprobala sam se i u plesu i atletici, ali tenis je moja prva ljubav. Specifičan je zbog toga što podrazumeva fokus i koncentraciju, a bez toga ne bi bilo moguće da uspete. To je individualni sport, pa je psiha najvažnija. Svi nauče da udaraju lopticu, pa čak i neke poteze, ali na kraju uvek pobeđuje onaj ko je jači mentalno i ko može bolje da se fokusira i izdrži meč. Osim treninga kondicije, svakodnevno radim i sa sportskim psiholozima koji mi pomažu to da postignem.
Tenis se svrstava u skuplje sportove. Da li je to zaista tako i na koji način ti se uložena sredstva na kraju vrate?
Tenis je neverovatno skup sport, ne mogu da ga uporedim ni sa jednim drugim, pa čak ni približno. Na primer, jedan reket je oko 200 evra, a mi bez šest ili sedam ne možemo da završimo sezonu. Svakog treninga nam puca žica na reketu, a da se to sredi potrebno je oko 10 evra. Sve za jedan turnir, zajedno sa putovanjem košta oko 1.000 evra, a mi odigramo oko 15. Takođe košta i treniranje, na akademijama u Srbiji i do 2.000 mesečno, a u inostranstvu još više. Ipak, ja imam sponzora za rekete, a dosta nam pomaže i grad Požarevac i Teniski klub „Požarevac“ čija sam dugogodišnja članica. Ta sredstva se nikada ne vrate, pogotovo na početku, kada pobednici turnira ne dobijaju novac. Od tenisa lepo mogu da zarade samo 100 najboljih, zbog čega se mogi bore, a pogotovo Novok Đoković, za to da zarada bude pravednija. Od početka treniranja često sam gledala kako moji drugari, koji su jako talentovani, od tenisa odustaju baš iz finansijskih razloga. Mene to nikada nije demotivisalo, uvek smo se nekako snalazili i uvek sam razmišljala da mali broj tenisera uspe i da sam ja možda jedna od njih.
Zbog čega je sport bitan za razvoj mladih ljudi i kako doprinosi njihovom fizičkom i mentalnom zdravlju? Šta bi poručila mladim ljudima koji žele da počnu da treniraju tenis, šta je najvažnije?
Sport u globalu je jedna od najlepših stvari, a bilo koja fizička aktivnost, bilo da se njome bavite rekreativno ili profesionalno, bitna je za telo i um mladih ljudi i pomaže u njihovom zdravom razvoju. Najvažnija je ljubav prema sportu, a zatim to da znaju šta žele, idu ka tom cilju i ostanu do kraja fokusirani. Sport iziskuje mnogo odricanja, vežbe, snage, strpljenja, uspeha i neuspeha i ako otpočetka niste na to spremni, ne bi trebalo ni da počinjete. Teniseri se jako lepo razvijaju, osamostaljuju, rano nauče da misle i brzo odlučuju i zbog toga bih ga preporučila. Bitno je da roditelji razgovaraju sa svojom decom o tome da sport ne bi trebalo da počnu da treniraju jer je popularan, nego jer ga vole i onda je uspeh zagarantovan.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Ambasadori zdrave budućnosti“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2024. godini
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
