Bojan Nikolić, amaterski glumac, rođen je 1974. godine u Leskovcu, ali se već u najranijem detinjstvu sa roditeljima preselio u Požarevac. Prvih devet godina proveo je u obližnjem Boževcu, mestu koje, kako kaže, i danas nosi u srcu i prema kome gaji duboku nostalgiju.
Školovanje je započeo u Osnovnoj školi „Dositej Obradović“, a potom nastavio u Požarevačkoj gimnaziji, na društveno-jezičkom smeru. Upravo tamo prvi put se dublje upoznao sa svetom pozorišta i kulturnog rada, što je ostavilo snažan utisak na njegov dalji profesionalni razvoj.
Zaposlen je u IT sektoru Centra za kulturu Požarevac, dok nezvanično obavlja i dužnost rukovodioca Velike scene, dajući značajan doprinos kulturnom životu grada i razvoju amaterskog pozorišta.
Iza sebe ima oko 20 uloga u pozorištu, a uvek se trudio da napravi mesta za druge glumce i da njima pruži šansu.
Kada se javila ljubav prema glumi i da li se sećaš svog prvog susreta sa scenom. Kako si se tada osećao?
Moj prvi susret sa Centrom za kulturu dogodio se 1983. ili 1984. godine. Bio sam dete, jedan od nekoliko najboljih đaka iz različitih odeljenja koje su izabrali da prisustvuju dečjoj predstavi. Na sceni je bio Branko Kockica, a ceo doživljaj za mene je bio magičan i nestvaran – kao da sam zakoračio u neki drugi svet. Kasnije sam upisao Požarevačku gimnaziju, društveno-jezički smer, u okviru kojeg smo imali eksperimentalni predmet Bibliotekarstvo i organizacija kulturnih delatnosti. Na kraju četvrte godine polagali smo diplomski rad iz izabranog predmeta, a moj izbor bila je Organizacija kulturnih delatnosti, koju je predavao profesor Dragi Ivić. Upravo od njega sam naučio najvažnije stvari o pozorištu i njegovom funkcionisanju, i mogu slobodno reći da je njegov uticaj bio presudan za moj kasniji angažman u kulturi. Tih gimnazijskih dana često sam boravio u Centru za kulturu, na konsultacijama sa profesorom Ivićem. Imali smo čak i sedmodnevnu praksu – gledali smo filmove, pisali eseje, analizirali ono što smo videli. To je bio poseban period, ne samo za mene. Kada se danas čujem sa ljudima iz moje generacije, gotovo svi sa oduševljenjem prvo spomenu upravo te dane. U Centru za kulturu sam se zaposlio 2009. godine, a već naredne, 2010, odlučio sam da se aktivnije uključim u rad pozorišta. Prijavio sam se na audiciju, na kojoj nas je bilo oko četrdesetak. Bio sam prvi koji je čitao tekst – nisam poznavao nikoga, a trema je bila ogromna. Ipak, uprkos svemu, na kastingu sam dobio ulogu u predstavi „Poloneza Oginskog“, ali je reditelj odustao od nje. Umesto toga, prva uloga mi je bila u predstavi “Poziv za pogubljenje” u režiji Jovice Toškovića – i tako je sve počelo.
Da li si imao neku uzor ili glumca koji te je inspirisao da kreneš tim putem i zbog čega si od svih umetnosti izabrao baš glumu?
Gluma je za mene bila splet okolnosti, ali je pozorište bilo nešto što me je oduvek privlačilo. Tu sam se od samog početka osećao kao kod kuće. Najlepši deo celog procesa nije samo izlazak na scenu, već upravo priprema predstave – gledati kako sve polako dobija oblik i kako se likovi razvijaju. Posebna je i ta energija među ljudima koje okuplja isključivo ljubav prema pozorištu, a ne bilo kakva korist. Amatersko bavljenje glumom ne donosi materijalnu dobit, ali zato pruža nešto mnogo dublje – unutrašnji osećaj ispunjenosti i pripadnosti. Nikada se nisam ugledao na nekog određenog glumca, ali sam voleo “Otpisane” i ratne filmove koji su tada bili popularni. Nedavno sam u razgovoru sa Vojom Brajovićem pomenuo da sam se u životu potukao tri puta – jednom čak zbog toga što sam hteo da budem Tihi, a još jedan dečak je želeo isto. Voleo sam glumce poput Dragana Nikolića i Pavla Vuisića, ali i mnoge druge iz te generacije. Neke od njih sam uspeo da upoznam i nisu me razočarali.
Šta ti je u početku bilo izazovnije – strah od izlaska na scenu ili od neuspeha pred publikom?
Često razgovaram sa kolegama glumcima i volim da kažem da je u amaterskom pozorištu skoro nemoguće napraviti neuspešnu predstavu. Premijera privuče oko 500 ljudi, repriza isto toliko, i svi će reći da je predstava odlična – ma kakva ona u stvarnosti bila. Nemamo mi odmah jasnu sliku o tome da li je nešto zaista dobro ili ne. Prava slika se formira tek vremenom, kada počnemo da gostujemo, kada čujemo komentare sa strane. Tada dobijamo realniju povratnu informaciju. Zato nikada nisam imao strah da predstava neće uspeti – veći izazov je u samoj glumi. Naravno, prisutna je i trema, kod mene prilično jaka, ali srećom, kratko traje. Nikada me nije paralisala – naprotiv, uvek me je gurala napred.
Koja ti je do sada uloga ili predstava bila najveći izazov, a koja ti je najomiljenija i zbog čega?
Najdraže uloge za mene su sigurno bile u predstavama „Poziv na pogubljenje“ u režiji Jovice Toškovića, gde sam tumačio mladog, ludog advokata, i u „Ćelavoj pevačici“ u režiji Vladislava Velkovskog, gde sam igrao gospodina Martina. Te uloge su mi posebno drage jer sam se mogao potpuno posvetiti isključivo glumi, bez brige oko organizacije ili drugih tehničkih detalja. Dolazio sam, davao svoj maksimum i to je bilo to. Dugo sam imao osećaj da me neko može probuditi usred noći, a ja bih znao tekst ovih celih predstava napamet. Jedna od predstava koju takođe posebno volim je „Majstori, majstori“ reditelja Vladislava Velkovskog. Sa druge strane, izuzetno zahtevna za mene bila je uloga u predstavi „Čekajući Godoa“ u režiji Jovice Toškovića. Tamo sam igrao lik Lakija (ili Likija, zavisno od čitanja francuskog prevoda). Tokom cele predstave me vuku i maltretiraju, a ja gotovo da nemam tekst — osim u jednom trenutku, kada imam da izgovorim dva-tri minuta potpuno nepovezanog monologa. Nijednu izvedbu te predstave nisam odigrao bez glavobolje, jer je fizički veoma zahtevna. Često sam bio u iskrivljenim položajima, morajući da pratim druge glumce, budem koncentrisan i izrazim tu patnju na sceni.
Nekoliko puta si osvojio repliku “Milivojevog štapa” za uloge u različitim predstavama. Šta misliš da ti je nedostajalo da osvojiš kompletnu nagradu i koliko si se od tada glumački razvijao?
Nikada nisam previše razmišljao o tome šta je eventualno nedostajalo, ali sve nagrade, pa i štap, oduvek sam gledao kao na dodatno opterećenje. Ipak, godinama imam stav, koji često delim i sa direktorkom Centra za kulturu, Galinom Perić, da predstave požarevačkog pozorišta ne bi trebalo da učestvuju u takmičarskim delovima festivala koji se organizuju kod nas. Mi uvek možemo naći način da nagradimo naše glumce za njihov doprinos pozorištu, ali znam da pred svaki „Milivojev štap i šešir“ dolazi do narušavanja odnosa među glumcima – svi žele da osvoje nagradu, komentarišu zašto je dobio ovaj, a ne onaj. Svedočio sam zaista neprijatnim scenama zbog toga. Oduvek sam se trudio da glumce odvratim od razmišljanja o nagradama, i umesto toga ih usmeravam na kolege, predstavu, i na to da na kraju sve bude dobro odigrano. Što se tiče napredovanja, mnogo sam čitao o pozorištu i filmu. Taj proces razvoja ne zavisi toliko od nagrada i pohvala. Često, kada se predstava snimi prvi put dok je igramo, posle desetak izvođenja pogledam snimak i jasno vidim napredak i gde su greške.
Tokom godina bavljenja glumom osvojio si mnoge pohvale, priznanja i nagrade. Šta najviše pamtiš?
Za mene je svojevrsna nagrada i priznanje bio poziv da sa predstavom „Poziv na pogubljenje“ nastupimo u Rusiji 2012. godine. Publika je bila oduševljena, a mnogi su s iznenađenjem saznali da smo zapravo amateri. Tokom godina bilo je i brojnih priznanja sa festivala širom Srbije, ali jednaku radost sam osećao i kada bi neko od mojih kolega dobio nagradu. Taj zajednički uspeh, osećaj da neko iz tima bude prepoznat, za mene je uvek bio podjednako dragocen.
Kako izgleda rad u jednom amaterskom pozorištu, sa stanovišta nekog ko radi u Centru za kulturu, ali i glumca koji u predstavama igra? Kakva je saradnja među svim akterima, od reditelja, preko kostimografa, do glumaca, i šta je najteže?
U celom procesu pripreme predstave – od izbora reditelja i glumaca, preko čitajućih proba i brojnih razgovora – najteži i najzahtevniji deo za mene jeste organizovanje rasporeda proba, s obzirom da ne glumim samo, već i radim u Centru za kulturu. Neki glumci idu u školu, neki rade, a većina su porodični ljudi sa mnoštvom obaveza. Do sada sam uspevao da sve uskladim, ali to uvek donosi i dosta stresa. Uvek sam podsticao glumce da igraju u više pozorišta, jer smatram da im to donosi dragoceno iskustvo, ali to istovremeno predstavlja i izazov za mene – jer kada glumac igra u dva ili tri različita pozorišta, usklađivanje termina zadaje mi glavobolju. U svakom poslu, porodici i na svakom mestu, dolazi do nekih razmena mišljenja, ali kroz razgovor se sve nesuglasice reše.
Pored toga što se baviš glumom, radiš i u Centru za kulturu. Koliko je to pomoglo, a koliko odmoglo i kako ta dva zanimanja utiču jedno na drugo?
Imam tu sreću da radim u Centru za kulturu i da budem blizu tog sveta. Ljudi često kažu da je najbolje kada radiš ono što voliš, jer tada to zapravo i nije posao. Većina nema tu privilegiju — ja je, srećom, imam. Zahvalan sam porodici na razumevanju za ono čime se bavim. Ipak, upravo taj posao u Centru za kulturu, kao i gluma, godinama su mi donosili dosta stresa, jer nisam bio samo glumac — bavio sam se i organizacijom. Zbog toga sam odlučio da više neću amaterski glumiti, već da ću se posvetiti isključivo organizaciji. Ipak, iz pozorišnog života rodila se i moja nova ljubav — fotografija.
Imao si i svoju izložbu fotografija pod nazivom “Pozorišni portreti”?
Izložba je prvobitno otvorena u Galeriji Narodnog muzeja u Požarevcu pre nekoliko godina, a potom je putovala širom Srbije, na nekim mestima i po dva puta. Prikazuje fotografije profesionalnih i amaterskih pozorišta sa četiri festivala koje je organizovao Centar za kulturu Požarevac. Za prvu izložbu potrebno mi je bilo oko 15 godina da sakupim sve fotografije, pa sada ni za drugu ne žurim.
Da li misliš da je trud koji ulažete u amaterske predstave dovoljno prepoznat među publikom i šta bi promenio ili unapredio da bi amaterska scena u Srbiji dobila veći značaj i prepoznatljivost?
Sigurno ne, ali zašto dolazi do toga, trebalo bi pitati publiku. Mi imamo sreću što ovde imamo podršku lokalne samouprave – pozorište funkcioniše bez velikih finansijskih opterećenja, što je retkost. Na mnogim mestima, gde postoji podrška, nema novca, gde ima novca, nema podrške, ili jednostavno nema ni jednog ni drugog. To je deo duge pozorišne tradicije Požarevca – ovde imamo čak četiri festivala, što je retko za grad naše veličine. Premijere su nam dobro posećene, dok veći broj izvedbi često smanjuje posećenost. Šalimo se da znamo svakog ljubitelja pozorišta u gradu, kojih nije više od 200 u gradu sa 50–60 hiljada stanovnika. Smatram da amaterizam nije dovoljno cenjen, što je velika greška. Nadam se promenama, ali pitanje je ko će ih pokrenuti, kako i na koji način. Da imam čarobni štapić, obezbedio bih veću medijsku promociju onoga što rade, posebno kroz medije sa nacionalnom pokrivenošću. Da imam moć, dekretom bih naložio da svaka opština izdvoji obavezna sredstva ne samo za pozorište, već i za folklor i sve ono što spada pod amatersko stvaralaštvo. To privlači mlade, oni zavole umetnost i dalje se razvijaju. Na kraju, kultura je temelj svakog društva – od nje sve počinje. Takođe mislim da nedostaje pozorišna kritika amaterskih predstava. Niko se njima ne bavi, a ja i dalje tvrdim da, od najmanjih sela gde postoji pozorište, pa do velikih gradova poput Beograda sa velikim brojem amaterskih grupa, u svakoj postoji po jedan glumac ili glumica za koje bi se i profesionalci prevarili i pomislili da je završio ili završila glumu.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Dižemo zavesu, scena je vaša“ koji sufinansira grad Požarevac po osnovu Konkursa za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja za štampane medije, radio, televizijske, internet medije i novinske agencije za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji grada Požarevca u 2025. godini.
– Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
