U svečanoj sali Narodne biblioteke „Ilija M. Petrović“ u Požarevcu, 17. septembra, organizovana je promocija romana „Dionizije 1941: Moguća istorija Ivana Petrovića“ Miomira Petrovića.
Književno veče otvoreno je prikazivanjem filma The Magician iz 1926. godine, u kome glumi Svetislav Ivan Petrović, junak ovog romana.
Miomir Petrović, književnik i dramaturg, izneo je publici složenu viziju: njegov roman nije samo biografska rekonstrukcija jednog života, već i studija o Dionisu, bogu vina, zanosa i teatra. Dionis je, podseća nas autor, i muško i žensko, i ekstaza i razaranje, ali i zaštitnik glumaca. Zar glumac nije uvek na granici između stvarnog i nestvarnog, između posvećenosti i samoljublja? Petrović u svom romanu postavlja pitanje — gde prestaje profesionalizam, a gde počinje samoobožavanje? Može li glumac da ostane čist u vremenu u kome istorija zahteva zauzimanje strane?
Svetislav Ivan Petrović predstavlja oličenje te dileme. Bio je lep, visok, markantan, zavodnik, jedan od onih koji su mogli da budu naslednici Rudolfa Valentina. Njegova slava bila je takva da su ga beogradske žene obožavale do euforije, do tačke u kojoj su ga čuvali žandarmi od prevelike ljubavi. Petrović tu pojavu opisuje kao našeg „srpskog Dionisa“, čoveka koji je plenio pažnju i srca, ali koji nije mogao da pobegne od sudbine svog vremena.
Roman otvara i jedno od ključnih pitanja umetnosti u totalitarnim okolnostima: da li umetnik može da bira? Petrović jasno sugeriše da umetnost lako može da sklizne u kolaboraciju. Ako glumac nastavlja da igra i tokom rata, da li je to samo profesionalizam ili pristajanje na ideologiju? Ako umetnost teži univerzalnom, da li je onda moguće da bude potpuno nevina?
U tom smislu, roman „Dionizije 1941“ nije samo portret jednog čoveka, već ogledalo cele epohe. Ivan Petrović je bio simbol uspeha i glamura, ali i tragični primer kako istorija briše i prećutkuje ono što ne odgovara njenim narativima. Njegova slava je bila toliko snažna, a njegovo ime kasnije toliko zabranjeno, da i danas čitamo o njemu kao o „mogućoj“ istoriji, ne kao o sigurnoj i kanonizovanoj biografiji.
Petrović nas podseća da živimo, možda, u „1939. godini“, u predvečerje apokalipse, dok se pravimo da je sve u redu. Kao da njegov roman ne govori samo o prošlosti, već i o našem vremenu — o samozavaravanju, o umetnosti koja se bori između zanosa i odgovornosti, i o tome koliko je tanka linija između lične sudbine i sudbine čitave nacije.
