Po Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom koju je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2006. godine, a koju je Srbija verifikovala 2009., bez obzira da li je u pitanju osoba sa invaliditetom ili zdravorazvojna osoba, niko ne bi trebalo da živi u kolektivnom, odnosno domskom, zatvorenom ili poluzatvorenom smeštaju. U praksi je to malo drugačije, često drugih izlaza nema. Pokušaja deinstitucionalizacije ima, ali je njom obuhvaćen mali procenat osoba sa intelektualnim poteškoćama.
Većina osoba sa umerenim i teškim intelektualnim poteškoćama provede veći deo života u zatvorenoj ili poluzatvorenoj ustanovi jer porodica ne može da se stara o njima.
U STAMNICI I VELIKOM POPOVCU SMEŠTENO VIŠE OD 600 LICA SA INTELEKTUALNIM POTEŠKOĆAMA
Postoje dva načina da se spreči smeštaj u specijalizovane ustanove – prevencijom institucionalizacije kroz usluge u zajednici i deinstitucionalizacijom, odnosno zaštićenim stanovanjem uz podršku.
“Deinstitucionalizacija se ogleda u tome da korisnici budu uključeni u zajednicu i žive u kućama ili stanovima van ustanove, najviše njih šest po jednoj kući. Intenzivno se radi na njihovoj društvenoj integraciji što u najvećoj meri podrazumeva njihovo radno angažovanje i korišćenje resursa zajednice”, objašnjava Miloš Antić specijalni pedagog u ustanovi u Velikom Popovcu.
Lolita Jovičić Simić, radni terapeut u toj ustanovi, kaže da su od 2005. godine počeli saradnju sa češkom nevladinom organizacijom ,,Čovek u nevolji” i pokrenuli prvo samostalno stanovanje uz podršku. Sarađivali su na početku i sa nevladinom organizacijom ,,Dečije srce”. Imali su, navodi ona, pomoć civilnog sektora i naporno radili na osamostaljivanju korisnika.
Prilikom primene deinstitucionalizacije na početku su smeštali korisnike u zasebne kuće u dvorištu ustanove ali je to, kaže, bila greška jer su korisnici i dalje išli na ručak u ustanovu i nije bilo gotovo nikakve društvene integracije.
“Kuća se nalazila u krugu ustanove i u njoj je bilo smešteno 11 polaznika sa najvećim stepenom podrške. Korisnici su imali obavezu da sređuju svoje prostorije, da jednom nedeljno pripremaju ručak uz podršku asistenta koji ih je nadgledao i davao im sugestije, da nauče da samostalno prave zalihe i trebovanje hrane”, priča Jovičić Simić i dodaje da je ona bila zadužena da povremeno nadgleda njihov rad, a da su imali i radnicu koja je radila poljoprivredne radove zajedno sa njima u prepodnevnim satima.
Međutim, nisu svi korisnici ustanove u Velikom Popovcu sposobni za učešće u programu deinstitucionalizacije. Ta opcija je otvorena uglavnom korisnicima trećeg i četvrtog stepena podrške. To su zapravo najsamostalniji korisnici koji imaju najrazvijenije životne veštine, te je samim tim najlakšii najjeftiniji proces njihovog osamostaljivanja. Zato su osmislili projekat “Kuća na pola puta” – smeštaj u objektima izvan ustanove, ali u neposrednoj blizini.
“Kuća na pola puta, odnosno zaštićeno stanovanje je naš projekat koji smo započeli 2007. godine i koji traje i danas. Tu smo izmestili šest korisnika i oni su se adaptirali u lokalnu sredinu, naučili da koriste javni prevoz, sami pripremaju hranu, a asistent ih obilazi s vremena na vreme. Angažovan je i jedan radnik da pomaže korisnicima oko poljoprivrednih radova pošto u toku leta imaju dva plastenika i gaje paradajz i krastavac koji služe za potrebe ustanove. Oni žive samostalno, samostalno pripremaju obroke i trebuju hranu koju dobijaju iz ustanove. Jedna korisnica se zaposlila i ide svakodnevno na posao”, kaže Jovičić Simić i dodaje da se kuća nalazi na kilometar i po od ustanove.
Ipak, veći stepen osamostaljivana kroz zaštićeno stanovanje dostiže se izmeštanjem na udaljeniju lokaciju u odnosu na matičnu ustanovu. U nameri da to i ostvari, ustanova „ Gvozden Jovančićević“ obezbedila je kuću u Velikom Gradištu u kojoj trenutno živi petoro korisnika, a kapacitet je za šest. To su osobe sa lakšim intelektualnim teškoćama i oni mogu samostalno da odu u banku da podignu novac ili pozovu majstora, da obavljaju osnovne životne potrebe, uključeni su u sredinu i svi su radno angažovani. Ovo predstavlja pravi primer deinstitucionalizacije jer su korisnici fizički dovoljno udaljeni od ustanove i samim tim su prinuđeni da se integrišu u društvo.
Njihovom osamostaljivanju je, kaže Antić, prethodila priprema, kako korisnika tako i sredine. Pre nego što su se odselili tamo asistenti i saradnici su ih vodili u osnovnu školu, policiju, crkvu, biblioteku, sportski centar, a sve u cilju da se lokalna zajednica upozna sa korisnicima, budućim sugrađanima. Zahvaljujući podršci lokalne samouprave svi su bili radno angažovani, što kroz projekat „Kuća na pola puta“ nije bio slučaj.
“Imamo primere u poslednje vreme gde su korisnici bez pomoći asistenta uspeli da se zaposle. Jedan je sam otišao do restorana na Srebrnom jezeru, svideo se šefu i radio je tamo dok je trajala sezona, a sada će na početku sezone obnoviti ugovor”, priča Antić.
Deinstitucionalizacija je reč koju je teško i izgovoriti, a još teže sprovesti taj proces. Ustanove se trude ali mogućnosti su sve tanje. Zašto je to tako?
Evropska unija je 2013. godine finansirala program deinstitucionalizacije sa preko 2.000.000 evra, a učestvovalo je 20 ustanova. Za te tri – četiri godine ustanove su se umrežile,stalno su organizovane obuke radnika i korisnika,mnogo se investiralo u to da korisnik bude adekvatno pripremljen za izlazak iz ustanove.
Iz ustanove u Velikom Popovcu u projektu deinstitucionalizacije učestvovalo je 20 korisnika. Međutim, drugi ciklus projekta preuzelo je Ministarstvo finansija, došlo je do nekih problema u finansiranju i većina projekta nije do kraja realizovana, objašnjava naš sagovornik.
“Pokušali smo da uvedemo uslugu stanovanja uz podršku za korisnike prvog i drugog stepena, 2015. ili 2016. godine, međutim nismo imali dovoljno finansijskih sredstava da to iznesemo”, priča Antić i dodaje da su poslednjih pet ili šest godina počele da se gase usluge stanovanja uz podršku upravo jer nema dovoljno novca, iako je prošle godine vlada usvojila strategiju o deinstitucionalizaciji.
Drugi vid izlaska korisnika iz ustanove je vraćanje u primarnu porodicu ili smeštaj u hraniteljsku porodicu. Po rečima Lolite Jovičić Simić, 2018. godine imali su projekat vezan za to, ali retko se dešava da se odrasle osobe sa intelektualnim smetnjama vrate u svoju porodicu ili da odu u hraniteljsku porodicu.
U ustanovi u Stamnici ima pokušaja deinstitucionalizacije ali u manjoj meri nego u Velikom Popovcu, iz razloga što je većina njihovih korisnika disfunkcionalna, polupokretna ili potpuno nepokretna.
“Mi imamo pokušaj takozvanog zaštićenog stanovanja u kućama u Petrovcu na Mlavi. Uključeno je ukupno osam korisnika iz trećeg stepena podrške od 2006. godine. Oni žive u izdvojenim kućama ali prepodne dolaze u dom, popodne spavaju tamo i samo vikendom ne dolaze. Njima je neophodan nadzor 24 časa, što uključuje radnog terapeuta i negovateljicu koja je sa njima u tim kućama”, kaže Ana Tomašević, direktorka ustanove u Stamnici.
Što se tiče odlaska korisnika iz ove ustanove u hraniteljske porodice vrlo je retka pojava, iskrena je Tomašević.
“Broj specijalizovanih hraniteljskih porodica je mali na republičkom nivou. Većina neće čoveka sa problemom. Kod nas su teži i teški slučajevi koji moraju da imaju stručnu pomoć i negovatelja, te je za njih institucija ipak adekvatnija. Smatram da je porodični smeštaj dobar za one koji su funkcionalni, ali mora se mnogo raditi na tome da bi oni koji imaju potencijala, potrebne sposobnosti i veštine za život u otvorenoj zajednici mogli to da iskoriste”, zaključuje naša sagovornica.
Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta„ Intelektualni invaliditet kod odraslih i starih – put bez povratka“.
