Hristos je dobrovoljno pristao da uzme našu prirodu, odnosno smrt u svoju ličnost. On kroz smrt i stradanja pokazuje da ispunjava volju Očevu, a ona je bila da se čitava tvorevina sa njim sjedini. Budući da je čitava tvorevina posle greha postala smrt i ona je bila jedina realnost našega života, kao što je i sada, tada je sjedinjujući se sa stvorenom prirodom Sin Božji automatski uzeo i smrt. On je dobrovoljno umro, niko ga nije naterao, već je iz ljubavi sam hteo i da pretrpi stradanje, muke i smrt radi našega spasenja.

Zato mi na svakoj Svetoj liturgiji blagodarimo Gospodu za sve ono što je učinio za nas i spominjemo sva kušanja, muke, smrt i pogrebenje, ali i vaskrsenje iz mrtvih i drugi slavni dolazak i zahvaljujemo Gospodu zbog svega onoga što je učinio, jer sve to zajedno predstavlja naše spasenje. Sve je to važno i sačinjava jedan odnos i događaj našega spasenja. Zato se liturgija na grčkom zove evharistija, što znači blagodarnost, jer tamo blagodarimo Gospodu za sve ono što je učinio i što će još učiniti – drugi dolazak Hristov i vaskrsenje mrtvih, jer ako nema drugog dolaska tada sve ovo ne važi. Potonji događaji potvrđuju prethodne - stradanje i vaskrsenje Hristovo je potvrdilo ono što su govorili u Starom zavetu proroci, ono što su najavljivali. Iz perspektive poslednjeg događaja razumemo sve ove prethodne.

Vladika o postu

Podvižništvo, kao što su monaštvo, post i molitva, je vrlo bitan za našu veru. Šta znači post? Crkva nas poziva u jednom vremenskom periodu da ostavimo jednu hranu. Logično možemo da se pitamo – šta je tu loše, do juče smo jeli, a sada da ne, ali crkva nas poziva na ovaj način da vidimo da li smo vezani za hranu ili za Gospoda. Ako je čovek vezan za hranu i uzmete mu tanjir, on je u stanju da vas ubije, a ko posti on pokazuje da hoće da bude vezan za Gospoda. Tamo gde je nadanje naše i najveća ljubav tamo je i život naš i izvor naše ličnosti.