Žene su učitelji i prenosioci u vlaškoj kulturi (FOTO)

Braničevo

Kultura

Žene su učitelji i prenosioci u vlaškoj kulturi (FOTO)

Foto: E.M.

How Good Of A Friend Are You Really?

Vlahinje nisu samo prenosioci običaja, one na neki način okupljaju čitavu društvenu zajednicu za čiji opstanak je najvažnije zajedništvo, kaže Danica Đokić, etnolog iz Požarevca.

Čuvena izreka „Odande ste odakle vam je žena” definitivno  nije nastala slučajno. U svakoj kulturi žene su prenosioci  tradicije jednog naroda. One su te koje se trude da mlađe generacije ne zaborave obrede, običaje, kulturno nasleđe i sve što je duhovno, ali i materijalno blago. Tako je i kod žena vlaške nacionalnosti.Možda čak i izraženije nego kod ostalih naroda.

„Žena i ako pređe u neku drugu sredinu, nosi svoju kulturu i običaje koje je nasledila i naučila u svojoj kući. Naravno, pošto je tradicija veoma izražena kod vlaškog stanovništva,žene su upravo te koje prenose svoja znanja stečena ranije. Ali sada se pod uticajem raznih savremenih uslova života dešava da se gube neki običaji. Mnogo Vlaha danas živi u gradovima,u inostranstvu, i sticajem okolnosti nemaju mnogo kontakata sa nacionalnim“, kaže Danica Đokić,etnolog u Narodnom  muzeju u Požarevcu, žena koja decenijama istražuje vlašku kulturu i tradiciju u Braničevskom okrugu.


Danica Đokić, vrsan poznavalac vlaške kulture i običaja

U naletu novih, savremenih vrednosti, koje polako dobijaju bitku nad tradicionalnim, glavnu borbu da se, koliko je to moguće očuva identitet Vlaha, vode žene. Pogotovo one starije. Među njima ima onih koje znaju kako se obavljaju stari vlaški rituali, i one se pozivaju kada se određeni običaji ili rituali primenjuju.

„Postoje određene žene koje  to znaju. Recimo kada se vrši obred puštanja vode ili kada su pomane, one rukovode čitavim tim običajem.U jednom selu, nedavno, srela sam jednu takvu ženu i ona mi kaže da je gledala kako to rade stariji, naučila je i sada to svoje znanje prenosi na mlađe. One su prenosioci, učitelji. Ranije je mnogo više žena bilo uključeno, a danas ne.Mnoge Vlahinje su zaboravile običaje, dosta toga se gubi vremenom. To jasno vidim sa ove distance jer dugo istražujem i znam kako je bilo nekada, pre dvadeset i više godina, a kako je sada“, smatra naša sagovornica.

 
Vlahinje i kroz stara jela i poslastice prenose tradiciju

Ako i ne postoji  bog zna kakvo interesovanje kod mladih za običajne rituale, u vlaškom narodu generalno postoji interesovanje  mlađih generacija žena za svoju tradiciju. Sve više njih uključuje se u rad brojnih udruženja, to je izraženo naročito poslednjih godina. Mlade Vlahinje često se pridružuju starijima u pripremi raznih vlaških specijaliteta, starih jela, aktivne su i u folklornim ansamblima koji postoje radi očuvanja izvorne pesme i igre,a neretko idu i korak dalje – istražuju poreklo, korene, prikupljaju materijalno blago iz davno zaboravljenih bakinih škrinja. Ipak, primat drže Vlahinje srednjih godina.One su stubovi kulture i trdicije Vlaha u Braničevskom okrugu.

Na drugoj strani, prema rečima Danice Đokić,  sve više Vlahinja intelektualki danas se uključuje i proučava svoju kulturu, što do pre dvadesetak godina nije bio slučaj da su zainteresovane za svoje poreklo, jezik, običaje...Ali,savremeni tokovi, očito donose i neke pozitivne novine.


Žene iz Kladurova su posvećene svojoj tradiciji

Vlasi, poznato je, imaju bogatu riznicu tardicionalnih običaja, koji uglavnom ne mogu da prođu bez žena. Koje običaje Vlahinje najviše teže da sačuvaju, pitali smo našu sagovornicu:

„To su običaji iz ciklusa pogrebnog rituala.Imamo i elemente sakralnih običaja gde se vraćamo na ono što je nakad bilo, i običaje godišnjeg ciklusa koji su bili kolektivnog karaktera, kao što je paljenje privega. Na taj način se okuplja jedna društvena zajednica. Te žene nisu samo prenosioci znanja, one na neki način okupljaju čitavu zajednicu. To se upravo desilo sa Udruženjem „Starčevljanke“, iz sela Starčeva kod Petrovca na Mlavi, za koje sam mislila da je negde na margini, nisam ga mnogo ni istraživala. Odjednom, te žene su aktivirale čitavu zajednicu, čitavo selo.Mislim da je to slučaj i sa ostalim selima gde postoje takva udruženja. To su uglavnom mlađe žene, od 30-40 godina, vidi se da je tu izražena njihova svest prema kulturi svog naroda“, kaže Đokićeva, i dodaje da je cilj većine običaja zapravo i bilo okupljanje kolektiva,jer je za jednu društvenu zajednicu najvažnije da bude na okupu i na taj način se očuva.


Starčevljanke aktivirale celo selo

Posmrtni rituali svojstveni su Vlasima, iako ih i kod Srba i drugih naroda ima.Iz vlaške zaostavštine, tačnije iz davnih vremena kada se mnogo više verovalo i posvećivala pažnja kultu mrtvih, danas se tokom godine redovno primenjuju daće ili kako ih Vlasi zovu – pomane. One se daju obično godinu dana, ali često i sedam godina kod vlaškog stanovništva.

„Sada je malo redukovana ta ogromna količina hleba koja se nekada pravila, jer je to ustvari bila žrtva pokojniku i precima.U vlaškoj kulturi kada se namenjuje, namenjuje se svima kojih se sete u tom trenutku. Ne samo konkretnom pokojniku, nego i svim precima, koga god pamte i ko je bio član porodice. To je jedna religijska funkcija gde se smatra da jednu zajednicu čine živi članovi, ali i oni koji to više nisu.Tu se vidi odnos jedne kulture prema onima kojih više nema. To je sada najviše očuvano. Postoji još jedan razlog – upravo je taj samrtni ritual poslednji u tom životnom ciklusu kada se ispravljaju sve greške, i zato se on jako poštuje, da bi se omogućilo da se nastavi taj neki imaginarni život. To je već i filozofska tema, a to je ustvari metodologija svih etnoloških istraživanja koja su jako bitna, zato je i taj ciklus ostao tu, ljudi će doći čak iz inostranstva jer poštuju taj obred. Smrt je za njih poslednja životna od svih obreda koji se obavljaju u toku životnog ciklusa jednog čoveka- krštenje, svadba i smrt, da bi taj čovek mogao da zaokruži svoje postojanje, došao je iz imaginarnog sveta i vraća se u imaginarni svet“, objašnjava Danica Đokić.


Pomane su još uvek ostale kao običaj

Žene su, opet te koje podnose najveći teret ovih verovanja, one sprovode rituale, pripremaju hranu, organizuju pomane i obavljaju još dosta stvari. Zapravo, žene rade sve. U Braničevskom kraju običaji koji se javljaju u vlaškoj kulturi, javljaju se i srpskoj, a nema ih u drugim krajevima Srbije.

„Konkretno bih navela ritual puštanja vode za dušu pokojnika.To je poseban način namenjivanja vode, gde se voda izliva, pušta na reci ili potoku, ili sada kao redukovani oblik posluži i česma u dvorištu. To je stari ritual na koji je još Feliks Kanic skrenuo pažnju, radi se o starobalkanskom običaju.Veruje se da se na taj način pokojniku na drugi svet šalje voda. Kao što je neophodna za život na zemlji, tako je neophodna i pokojniku na drugom svetu. Voda je u suštini i jedan od osnovnih elemenata. Ono što je još karakteristično, ali ne mogu da kažem da je samo za Vlahe, vezano je za običaj da se pominje mit-  sunce, mesec, zvezda, kojima se prvo namenjuje, pa onda zmijama, žabama, ribama, pa onda Bog, Bogorodica, preci, pokojnik. To je isto i u srpskoj i vlaškoj kulturi. To je na naučnicima koji imaju veća znanja da istraže“,kaže Đokić.


Veruje se da je voda neophodna pokojniku na onom svetu

Fenomen koji nije privlačio pažnju samo etnologa, već je i lekare intrigirao, jeste fenomen žena tzv. Rusalja. Zanimljivo je da se o njima prvi put čulo iz teksta u jednom medicinskom časopisu. Ipak, Rusalja odavno više nema,

„Ja sam istraživala u okolini Kučeva, nema ih od polovine prošlog veka.Meni su neke žene govorile o tome,  njima su bake padale u trans. Tim ženama je taj ritual bio jako veliki teret, one su zaista padale u trans. I one su na neki način nastojale da se izleče od toga“, navodi naša sagovornica.

Što se tiče svadbenih običaja i rituala kod vlaškog naroda, i oni su se u velikoj meri modifikovali pod uticajem savremenog načina života i prodora zapadne civiizacije.

„Dosta toga je promenjeno.Uloga žena je velika jer ona sve to prenosi na decu, a to je jako bitno. Ovo što mi znamo, kada nas ne bude bilo,ako to nismo zapisali nestaće, i zato je najbitnije preneti znanje“, kaže etnolog Danica Đokić.

Još jedan važan segment očuvanja vlaške tradicije od strane žena jeste njihovo udruživanje. Danas je sve više udruženja žena vlaške nacionalnosti, svako ima svoju specifičnost u zavisnosti od kraja, ali jedno im je zajedničko – njihova misija. Očuvanje i prezentacija starih običaja, jela, folklora, ali i materijalnog blaga kulture Vlaha – nošnje i drugih odevnih predmeta predaka, raznih starih predmeta, oruđa, sprava... Neka od ovih udruženja otišla su i korak dalje, praveći od toga nešto poput muzejskih postavki.

„Ne može se to baš nazvati muzejska postavka jer je ipak potrebno nekog etnološkog znanja. Primera radi, Etno kutak u Starčevu sam ja postavila. Fascinantna mi je ta njihova svest da pozovu stručnjaka da im osmisli taj prostor. Želele su da prikažu deo svoje kulture i u tome su uspele, kao i Vlahinje u Kladurovu sa Etno kućom. Treba naglasiti da one nisu jedine, ima još takvih primera u vlaškoj zajednici“, priča etnolog požarevačkog muzeja.


Etno kutak u Starčevu – deo postavke

Te postavke predstavljaju pravu riznicu vlaške tradicije. Među brojnim predmetima izdvajaju se jedinstveni komadi nošnje, pre svega ženske. Vlahinje koje su uspele da sačuvaju odevne predmete svojih baka, kao i brojne detalje iz njihovih starih škrinja, nesebično su ih izložile. Jer, svesne su one, bez prezentacije nema ni očuvanja tradicije i starih vrednosti jednog naroda.

Volica Matić, Vlahinja iz sela Leskovac kod Petrovca na Mlavi, zajedno sa ćerkama Bojanom i Adrijanom, godinama šije vlašku nošnju. U njihovoj krojačkoj radnji osim šivenja rade se i ručni radovi, najčešće kao delovi odeće ili aplikacije.Njih tri, uz pomoć saradnika, šiju, vezu, pletu, tkaju. U ovom kraju postoji tržište za ovakvu robu, upravo zahvaljujući potrebi da ne izumru stari motivi koji odlikuju vlašku kulturu.


Čarape i pojas sa motovima vlaške kulture

„Najčešći kupci su nam kulturno – umetnička društva, za njih radimo po porudžbini.To su uglavnom nošnje za folklorne nastupe gde se prezentuje vlaška izvorna pesma i igra. Ima interesovanja i medju običnim svetom, kupuju žene koje žele da imaju neki komad za ličnu upotrebu, kupuju i majke za decu koja igraju folklor. Najćešće su to haljine, košulje, kecelje...“ priča nam Volica Matić.

Da rade ovaj posao, osim želje da svojim radom doprinesu očuvanju tradicije svog naroda, navela ih je i sve češća potražnja za vlaškom nošnjom.Tako su od krojačke radnje za venčanice napravile pravu malu „fabriku vlaške tradicije“.

Opremu za venčanja nisu prestale da šiju, naprotiv,kaže Volica, sve češće im se javljaju devojke koje žele na svojoj svadbi da nose venčanicu sa motivima vlaške kulture ili čak kompletnu vlašku nošnju. Bilo je, kaže, i nekoliko porudžbina za proslavu „zlatne svadbe“, odnosno 50 godina braka.


Vlaška nošnja iz krojačke radnje Volice Matić

„To me uopšte ne čudi jer za razliku od ranijih godina, sada je mnogo veće interesovanje u ovom kraju za vlašku tradiciju, kulturu, običaje. Nama je to dvostruko drago, zbog posla ali i zato što smo i same vlaškog porekla“, kaže Volica Matić.

 Danica Đokić, etnolog, kaže da nije svaka vlaška nošnja ista, već postoje razlike.

„Uočava se razlika od predelne celine do predelne celine. Jako je bitno da su mnoge Vlahinje komade nošnje sačuvale od svojih baka i na neki način rekonstruisale.Istakla bih Tanju Bošković,predsednicu Uduženja žena „Starčevljanke“ koja pravi divne kreacije,a i sama se često   pojavljuje u toj vlaškoj nošnji,u odevnim predmetima koji podsećaju na tradicionalnu kulturu“, kaže Đokićeva.


Predsednica Udruženja „ Starčevljanke“ često u vlaškoj nošnji

Tradicionalna vlaška jela takođe zauzimaju važno mesto u prezentaciji tradicije ovog naroda. A ko bi sačuvao recepte i spremao specijalitete koji podsećaju na bakinu kuhinju, nego žene.Udruženja žena vlaške nacionalnosti danas veliki značaj pridaju starim jelima i poslasticama, učestvuju na sajmovima hrane, manifestacijama. U braničevskom kraju ni jedna vlaška manifestacija, a ima ih mnogo, ne može da prođe bez silnih slatkih i slanih đakonija.Vlahinje u ovom delu Srbije neumorne su – kuvaju, mese, ukrašavaju i od tih proizvoda naprave jedinstvene izložbe hrane vlaškog podneblja.


Po receptima iz kuhinja starih Vlahinja

Među autentičnim vlaškim specijalitetima izdvaja se jelo žmare koje je u procesu upisivanja na listu nematerijalne kulturne baštine Vlaha.Ne prave ga žene, ali bez žena i njihove promocije, teško da bi ovo jelo izašlo iz okvira sela u petrovačkoj opštini, gde se najčešće pravilo i pravi danas. Vredno pomena je i jelo borondeo koji se kuva na Božić, ujutru rano, od čvaraka ili iznutrica u zavisnosti od kraja, kao i krvavice i kukuruznog brašna. Tu je i čuveni vlaški doručak kada su na stolu neizostavni proja, sir, kuvano jaje, kobasica.


Uvek lepa dobrodošlica u Etno kući u Kladurovu

I na kraju, ne može se zaobići nešto tako uobičajeno za ovu manjinu – tradicionalno vlaško gostoprimstvo.To potvrđuje i naša sagovornica, Danica Đokić koja je profesionalno čest gost vlaškim krajevima u Braničevskom okrugu.

Ne možete da izađete iz vlaškog sela gladni. Uvek će vas dobro ugostiti, to je za pamćenje, zaključuje ona.

Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “ Žene – čuvari vlaške tradicije u Braničevu” koji sufinansira Ministarstvo kulture i informisanja po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz oblasti javnog informisanja na jezicima nacionalnih manjina u  2017 .godini.
-  Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

Pratite nas na Instagramu

To Top