Žene sa Homolja inspiraciju našle u prošlim vremenima i starim zanatima (FOTO)

Žagubica

Društvo

Žene sa Homolja inspiraciju našle u prošlim vremenima i starim zanatima (FOTO)

Foto: A.Marković

How Good Of A Friend Are You Really?

U opštni Žagubica postoji nekoliko udruženja žena. Neguju način rada koji su naučile od svojih baka, majki ili komšinica. Čuvaju ono što više ne postoji, što nikome nije neophodno za život,ali predstavlja tradiciju.

U opštini Žagubica, i u ovom burnom brzom svetu, i dalje znaju šta su prave vrednosti. Njih ovde u Istočnoj Srbiji čuvaju žene i njihova udruženja. Sopstvenim rukama. Zato ovde stari zanati i umeća ne umiru.

Ne možete birati kako ćete se roditi. Kog pola, u kom delu sveta. Sada su šanse veće za sve. Ali do skoro, a te generacije su i dalje žive, doprinose i stvaraju, bilo je vrlo bitno i različito da li ste muško ili žensko. Nije isto ni da li ste žensko u većem ili manjem gradu. A posebno nije isto kada ste žensko u selu, ili čak u planinskom selu.

To vrlo dobro znaju i žene iz sela oko Žagubice. Njima je već generacijama od rođenja namenjeno šta treba da rade i o čemu da misle. U selu se vekovima zna koji su ženski poslovi . Vođenje i održavanje domaćinstva - čišćenje, pletenje, šivenje, kuvanje i pripremanje hrane, oduvek su u malim sredinama bile strogo ženske obaveze. Retko se dešavalo da žena radi nešto drugo van kuće, osim da ide na njivu. A pogotovo se nije dešavalo da „ženske poslove“ radi muškarac. Danas bi ovo mogle da budu predrasude, ali i dalje je često istina.

 Ipak, žene iz Homolja koje danas u najvećem broju slučajeva mogu same da biraju svoj put, uspele su da od onog što je njihovim bakama bilo nametnuto, danas naprave umetnost i posebnu filozofiju. Danas, kada žene mogu da rade šta požele, ovde biraju da prenose znanje ručnog rada narednim pokolenjima. Spretnost ruku žena iz Homolja koje su se opredelile za čuvanje tradicije teško da iko može da nadmaši.

U opštni Žagubica postoji nekoliko udruženja žena. Sve one rade isto. Neguju način rada koji su naučile od svojih baka, majki ili komšinica. Čuvaju ono što više ne postoji, što nikome više nije neophodno za život. Ali, umeće korišćenja igle, odavno je neprocenjiva vrednost, jer ga sve manje ljudi poseduje.

Ručni rad je svedok prošlih vremena. Saputnik sudbina svih tih žena čija je možda jedina svrha bila da brinu o porodici. Ono malo ukradenog vremena koje su mogle da izdvoje za sebe, ulagale su u predenje, pletenje, heklanje, veženje, šivenje, tkanje, šlingovanje, štrikanje...

Ove posvećene žene, danas čuvaju i stare recepte tradicionalnih jela, slatkih i slanih. Jelovnik se promenio. Itekako je bio bogat i zdrav. Kako je najbolje čuvati recepte? Pa, kroz pripremanje hrane. Sve što je živo, što se stvara iznova može da opstane. Sve ostalo je kao i slovo na papiru.

Žene iz Homolja spremaju hranu po tradicionalnim receptima i tako ih čuvaju od nestanka

Udruženje žena „Homoljke“

„Homoljke“ su verovatno najpoznatije udruženje žena iz opštine Žagubica. Zvanično postoje nešto više od tri godine, ali Milosavu Grozdić koja ga je osnovala, verovatno mnogi  znaju i duže. Njeno umeće i špajz pun neverovatne zimnice, svakako prelaze granice ove male daleke opštine.

Ostava Milosave Grozdić puna je retkih proizvoda od voća i lekovitih trava

Želele smo da promovišemo naš kraj. Da pokažemo svetu kako u našem kraju žene žive, kako rade. To niko ne zna. Htele smo to da pokažemo, da izađemo u svet. Šta radimo, kako radimo, kako živimo,“ objašnjava  svoje motive Milosava Grozdić ,povodom trećeg rođendana za RTV Homolje.

Može da se kaže da je specijalnost ovih žena hrana, odnosno zimnica. Milosava i njene prijateljice zapravo prave slatko, džem, sirupe, meleme, čajeve, i ko zna kakve već spojeve voća, povrća i lekovitog bilja kojeg ima u izobilju po Homolju. Zato se ovde kuvanje često pretvori u pravu avanturu.

Pored standardnih ukusa i prerađevina, Milosava i žene iz udruženja, često eksperimentišu ili spremaju zaboravljene recepte. Tako je prošle godine pvi put skuvala slatko od belih dudinja i predstavila ga na jednom sajmu hrane u Beogradu.

Slatko od dudinja možda proizvodi samo Udruženje žena Homoljke

Jako dobro mi je išlo. Za par sati sve se prodalo. Jako su bili zainteresovani, kada su im ispričali, svi su došli, ko će pre da zgrabi. Ja sam za početak vrlo malo spremila. Nisam očekivala da će biti tako zanimljivo i ukusno.“

Zato je ove godine skuvala duplu meru od belih i od crnih dudinja. Kaže, sada je još ukusnije. Problem je što dudinje više niko ne sadi, pa je ostalo tek po neko drvo po selima. Možda ovaj recept nije mnogo popularan jer su dudinje vrlo mekane i osetljive. Da bi sakupile dovoljno, članice Udružeja Homoljke moraju da rašire šatorsko krilo, istresu sa drveta, a onda klečeći izdvajaju dobre, očiste petiljke, pa tek onda kuvaju. Ne treba podsećati da su im posle toga prsti sigurno danima ofarbani. Ali, kada budete probali ovo slatko, znaćete da je vredelo.

Kada živite okruženi bogatom i prkosnom prirodom kakva je Homoljska, i želite da ubirete njene plodove, onda se morate i uskladiti sa njom. Pripremanje lekovitih recepata Milosava počinje od proleća, kako koje voće stiže, tako i ona radi prateći tempo.

„Homoljke“ su srećne jer su ove godine konačno dobro rodile i šumske jagode, što nije tako često. Nije ih bilo dve godine. Ali i kada rode, treba ih naći. Kao i svako retko blago.

Da biste skuvali slatko od šumskih jagoda morate ih prvo naći po obroncima Homolja, proći kroz korov, insekte, zmije i visoke temperature

Jurimo po par kilometara, idemo daleko. Livade napuštene, pune korova visokog do grudi. Obujemo dugačke čizme. Uzmemo lokvanj na glavu, jer su tada velike vrućine. Snalazimo se, malo rizikujemo zbog buba i zmija. Bile smo hrabre.“, objašnjava Milosava, dodajući da su ove godine napravile i voćni jogurt i liker od šumskih jagoda.

Milosava Grozdić na osnovu svog bogatog iskustva ipak tvrdi da je najlepše slatko od belih trešanja. Ali i to drvo je prilično izumrlo. „Mi ih sve manje i ređe nalazimo. Po brdima gde je neko drvo ostalo. Ja sam sa mužem zasadila nekoliko komada, da bih imala.

Slatko od belih trešanja je najlepše, ali i najređe

Nadamo se da će joj uspeti, jer to je šansa više da ćemo i mi probati najbolje slatko u Srbiji. Verovatno i na svetu.

A kada prođu rodna godišnja doba i ponovo zagudi, što je ispod Beljanice već na jesen, „Homoljke“ se vraćaju zlatovezu na narodnoj nošnji, pokrsticama i najlepšim vezovima koje oživljavaju sa košulja koje su nekada davno, u miraz, kada je to bilo posebno važno, donosile njihove bake.

Udruženje žena “Vunena” Krepoljin

Milica Bainović odrasla je u Salcburgu, modni dizajn je studirala u Milanu, a raspuste je provodila u rodnom Krepoljinu kod Žagubice. Tu je sa majkom i sestrom oformila Udruženje žena "Vunena". One pletu modele po Miličinim nacrtima, sa motivima Homolja. Trenutno imaju dvadeset članica.

"Odlučila sam da je potrebno osnovati udruzenje kada sam u toku svog rada shvatila da sam okruzena jako talentovanim ženama u mom selu i da bi bilo lepo da se zvanično okupljamo i sarađujemo. Naš rad obuhvata uglavnom ručno pletenje, a nešto što nas čini prepoznatljivim jesu naše tradicionalne čarape sa vezenim natpisom „Homolje“. “, istakla je Milica.

Vunene čarape iz Homolja koje pletu žene iz udruženja Vunena redovno putuju za Nemačku

Na Miličinim kreacijama često se mogu naći i pastrmke, koje su praktično zaštitni znak Žagubice. Ovde ih ima na Krupajskom vrelu, vrelu Mlave i u dva ribnjaka. Ova riba boravi isključivo u čistim vodama, a u Homolju su sve takve.

Iako se vode kao udruženje žena, one su pravo malo preduzeće. Svoje proizvode uglavnom izvoze. Najveći deo pletu za jednu modnu kuću u Nemačkoj.

“Medju najvećim uspesima ubrajamo pobede na modnim takmičenjima u Beogradu na modnoj manifestaciji „Fashion selection“ sa temom o spoju mode i tradicije, ali i osvojenu nagradu na konkursu „Ideja za bolje sutra“ za udruzenje sa najboljim biznis modelom sa socijalnim aspektom”, istakla je Milica. Inspiraciju za bolje sutra, pronašle su baš u prošlim vremenima i starim zanatima.


Modeli koje rade žene iz udruženja Vunena redovno se predstavljaju na modnim revijama

Članice udruženja su uglavnom samouke. Neke su naučile od baka, i kada se sastanu, razmenjuju ta znanja. Mnoge su ostale bez posla, ili su penzionerke, pa čak i mlade nezaposlene majke. Zato im mnogo znači što su za svoj rad plaćene.

Najupečatljivije anegdote su one kada sa Milicom na reviju krene i neka od pletilja. Za njih je potpuno neverovatno da se vuneni prsluk koji ispletu danas, sutra nađe na modnoj reviji.

“Nedavno sam povela i ćerkicu jedne pletilje koja je dobila mesto u prvom redu i svim drugarima u školi prepričavala doživljaj. Kada je tema iz likovnog bila moda, ona je oslikala ceo proces organizacije jedne modne revije, jer je naravno potpuno bila upućenja i puna utisaka.”, ispričala nam je Milica i dodala: “Mogu zamisliti njenu euforiju, da sam ja imala takvu priliku u njenim godinama, mislim da bih skakala od sreće, jer sam od malena volela i pratila modu“.

Udruženje žena “Nezaborav” Laznica  

Laznica je verovatno jedno od retkih sela gde postoji više udruženja koja čuvaju tradiciju. Imaju čak dva ženska. “Nezaborav” i “Etno dame”. A tu je i “Zdravča” kao i Kulturno-umetničko društvo “Izvor”.

“Nezaborav” neformalno postoji od 2002. godine, a pre pet godina ovo udruženje koje broji deset članica je i zvanično registrovano. Vodi ga učiteljica osnovne škole “Jovan Šerbanović” u Laznici, Borica Zrnkarević.

Verovatno su zato vrlo fokusirane na rad sa decom. Kroz redovne radionice, školarce uče da vezu, pletu, prave suvenire koji će posetioce trajno podsećati na njihovo selo.

Udruženje žena Nezaborav najviše radi pletene korpe, ali veselijeg dizajna od onih koje su naučile od svojih baka

“Cilj je da nekadašnju svakodnevicu ovog kraja sačuvamo od zaborava i da prenesemo na decu. Da deca shvate da je bolje da se bave nečim drugim, osim igricama, da nauče vrednost ručnog rada. Oni na to gledaju kao na igru. Zato su prilično zainteresovani.”, objašnjava Borica.

Uče ih i da mese kako bi mogli da naprave plašinte. Plašinte su verovatno najpoznatiji vlaški doručak. Umesi se “ukiselo” testo. Ostavi se da odmori. Istanji se i iseče na kocke. Kada se ponovo odmori, jer u homoljskim selima ima dovoljno vremena za to, a kuvarice imaju šta da rade i dok se testo odmara, na sredinu se stavi sir sa jajima ili pekmez i zatvori se. Onda se naravno isprži u masti, jer to je ovde uvek bio zdrav izbor. I ukusan.

Zaštitni znak ovog udruženja zapravo je Burandeo. To je glavno jelo koje se pravi sa svinjskim mesom i kukuruznim brašnom. Obavezan je deo božićne trpeze.


Burandeo, kačamak sa octom i čorba od kopriva sa kukuruznim brašnom zaštitni su znak ovog kraja

Za Homolje je karakteristična i čorba od kopriva sa kukuruznim brašnom, podseća nas Borica na davno zaboravljeni recept. Zapravo, ovde je sve što je od kukuruznog brašna, zaštitni znak ovog šarolikog kraja. Posebno kačamak i proja od belog kukuruza, osmaka. A tek koliko je recepata sa gljivama kojima su homoljske šume prenaseljene, ne vredi ni počinjati.

Iz bogatog opusa vrednih ruku ovih komšinica i prijateljica iz sela, za vlaški kraj najvažnije su tkane torbe sa vezom. Što zbog ekološke funkcije, a još više zbog tradicije i porodičnih istorija koju ona nosi.

Torbe su nekada vezle devojke kao deo svog miraza. Kada je trebalo da se pozivaju svatovi, otac bi pošao sa tom torbom ukrašenom vencem od cveća, na koju bi cela familija kačila darove: košulje, čarape, peškire. Zatim bi je na svadbi nosio domaćin i u njoj zdravicu.

Tkane torbe sa vezom sada imaju znatno moderniji dizajn

 Bila bi ona korisna i kada se ide na njivu, pa se ponese ceo ručak za pola familije koja bi došla da pomogne. A bilo je tu posla, pogotovo kada se kopao kukuruz,a  inače je bila pogodna za čuvanje hleba. U to vreme, verovatno je češće u pitanju bila proja. Bila je dobra i jaka kada je trebalo nositi na pijacu rakiju ili pasulj ili što šta drugo što je porodica proizvodila u skromnim količinama, a što se ne melja. U to vreme, naša devojka sa početka priče već odavno nije tako mlada. Njene ćerke su već stasale za udaju i naravno, kako red i dobro domaćinsko vaspitanje nalaže, već su izvezle torbe za svoju svadbu i brak. A ovde su se nekada tako rano udavale. Često i danas.

U opštini Žagubica veliki je broj kulturno-umetičkih društava. Treba sve obući, izvesti i izšlingovati šare. Tako da sve što rade ove i žene iz ostalih udruženja i te kako se nosi i koristi. Ovde je narodna nošnja daleko od muzejskog eksponata. Često je i nova, a kako i ne bi bila kad ima toliko vrednih i veštih ženskih ruku koje znaju kako održavati tradiciju živom, dovoljno dugo da se prenese na sledeću generaciju.

Žene iz udruženja vezu nove komade narodne nošnje koje koristi veliki broj kulturno-umetničkih društava

Ženske ruke kao turistički potencijal

Kada dođete da obiđete homoljski kraj, nemojte se iznenaditi što se toliko hvale ženskim rukotvorinama i starim zanatima. Tu su stvarno bogati, bez premca. A kako i ne bi bili.

Neke od suvenira koji mogu da se kupe u Žagubici pravi udruženje žena Nezaborav sa učenicima osnovne škole u Laznici

Zamislite tu zimsku idilu. Sneg do kolena u Homolju, jer tamo manji ni ne pada. U skromnoj kućici, pored šporeta “Smederevca” sedi žena. U oteklim rukama štrakaću igle. Na šporetu bućka kačamak i čeka da se u njega doda “octo” – proceđena komina koja ostaje nakon pečenja šljivove rakije. Recept za koji sam čula samo od Dragiše Bogdanovića iz Turističke organizacije Žagubice.

Turistička organizacija i opština Žagubica podržavaju i sarađuju sa udruženjima žena

Paze oni i na klonfere, kaže Dragiša. To su ljudi koji prave šporete, ali one crne garave. Ima ih još dvojica samo. U Milatovcu i u Brezici. Mada se i savremene domaćice sve ređe odlučuju za njih. Možda za neku letnju kuhinju ispod šupe. Za kuvanje pekmeza i ajvara. Za svakodnevnu upotrebu ipak češće biraju one bele, čiste, lepe. Mada će uvek tvrditi da se ništa ne može porediti sa “garom”.

Brinu ovde i o korparima koji još pletu batare od vrbovog pruća. Bakrače koji su dobili ime po sudu koji prave. Bakrač je najkorisniji bio dok su domaćini još uvek isključivo sami klali prasiće i jagnjiće za slave. Ovo je bio glavni sud u kom je ključala voda za šurenje. Još se tu zatekne i po neki sarač. Nekada im je glavni posao bila izrada amova za konje. Danas naprave još po koji kaiš. Ali, teško da mogu da ga naplate onoliko koliko vredi, s obzirom na istočnu hiperproizvodnju. Bez obzira što je kvalitet neuporediv. Nema više tih ljudi koji bi znali da ga cene.

Možda je trebalo njih zaštititi i sačuvati.

* Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Žagubica – biser Homolja”po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2018.godini.
-  Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top