Verski turizam važan za žagubički kraj (FOTO)

Žagubica

Turizam

Verski turizam važan za žagubički kraj (FOTO)

Foto: A.M.

How Good Of A Friend Are You Really?

Osim prirodnih lepota, čistog vazduha i drugih blagodeti netaknute sredine, i homoljske svetinje privlače veliki broj turista u ovaj kraj.

Opština Žagubica ima mnogo crkava, počevši od crkve Svete Trojice u samom naselju. Ipak, zbog manastira Gornjak, Blagoveštenje, Trške crkve i crkve Šupljaja, posetioci dolaze iz svih delova zemlje i sveta. Ove četiri svetinje okružene prirodnim lepotama Homolja, pružaju pravi duhovni mir,a prate ih i brojne legende i predanja iz davne prošlosti.


Manastir Gornjak nalazi se na obali Mlave okružen šumom

Manastire i crkve Homolju su darivali nekadašnji srpski vladari, uglavnom rođaci i potomci kneza Lazara Hrebeljanovića, pa i on sam.Veruje se da je to bio poklon u znak zahvalnosti što su baš tu, podno Homolja,pronalazili utočište kada su bili najugroženiji. A u ovom kraju bili su zaštićeni sa svih strana: Na zapadu su Gornjačke planine, Homoljske na severu, prema Dunavu, na istoku Lisac, na jugu je Beljanica sa Resavom,pa Crni vrh i još nekoliko manjih vrhova zaklanjaju ceo homoljski kraj.

U priči koja sledi predstavljamo homoljske svetinje. Krenimo redom.

Manastir Gornjak

Ovde je bio mali Ostrog, od Požarevca, pa sve do Sv. Roman Ađunisa, kažu u Gornjaku. Tu je bilo najviše Sinaita, pa se ovo smatra i Sinajskom gorom. Na mestu gde je današnji manastir, prvi je došao sveti Grigorije. Živeo je u isposnici i tu se „podvezao“, postio i molio se Bogu. Nije jeo hranu, nego bilje.


Pre manastira ovde je boravio isposnik Grigorije, naknadno je sagrađena isposnica


Gornjak, pogled sa isposnice na crkvu

Manastir Gornjak podigao je Knez Lazar Hrebeljanović baš za isposnika, prepodobnog Grigorija Sinajita, oko 1379. godine. Njegove mošti smatraju se svetim i danas se čuvaju u malom sarkofagu u ovoj crkvi.


Manastir Gornjak podigao je knez Lazar Hrebeljanović, i njegova ikona je oslikana unutra


Mošti svetog Grigorija čuvaju se u manastiru i veruje se da imaju čudotvorna dejstva

Manastir je posvećen Vavedenju presvete Bogorodice. Do 12. veka zvao se Ždrelo. Kako stoji na ulazu u manastir, 1788. godine Turci su ga zapalili kao odmazdu, jer su kaluđeri pomagali Austrijance. Tada je Gornjak teško oštećen. Ne zna se kada je popravljen, ali životopis nije originlan, već je iz kasnijeg doba. Oslikavanje unutrašnjosti crkve do danas nije završeno.

Unutrašnjost manastira Gornjak, kupola

Gornjak se danas smatra zadužbinom kneza Lazara. U Homolju tvrde da ga je gradio pre Kosova, jer je očekivao da može da se dogodi da izgube boj na Kosovu. Kada se to i desilo, ovde se smestila knjeginja Milica sa najmladjim Stefanom i svom ostalom decom. Odatle je i Olivera otišla u turski harem, kada ju je majka Milica dala Bajazitu kako bi sačuvali kneževsku titulu.

Stefan je dobio despotsku titulu. I on je posle sarađivao sa Bajazitom. Bio je njihov vazal, pričaju meštani.

Svako ko se jednom obreo na ovom svetom mestu, doživeo je delić „raja na zemlji“. Ovde vas prvo dočeka cvrkut ptica. Neobuzdan i veseo, kakav samo u dubokoj prirodi može da bude.

Manastir se nalazi na obali reke Mlave, pa do njega morate preko mosta, dok Mlava žubori ispod vas. U tom trenutku, kako se grane velikog broja drveća razilaze, dočekuje vas šareno cveće ispred kamene kapije, a kada uđete u malu portu, cveća ima u izobilju. Neguju ga monahinje – stanovnice manastira.


 Ispred kapije Gornjaka dočekuje vas cveće

Ovo je ženski manastir i vodi ga Igumanija Veronika koja je ovde došla davne 1968. godine. Celi život posvetila je ovom svetom mestu.

Porani, pokasni, da bude čisto, da bude uredno. Trudimo se koliko možemo“, ističe ona.

U poslednje vreme, ovde je sve više turista iz cele Srbije. Najčešće vikendom. Kako kažu ovde, vernici dolaze na službu, a turisti pre i posle ovog čina.

Igumanija Veronika smatra da je za veru dobro da što više ljudi obilazi manastire. „Ako si ti dobar i oni su dobri, neće niko drsko. Ni mače, ni kuče, a kamoli čovek danas u ovaj život što smo stvorili, ljudski. Među narodom moraš da budeš narodan. Naš vladika Ignatije je narodan i zato ga vole svi. Svakoga voli, svakoga pita, svakoga dočeka i svakoga isprati. E, tako mora da bude svaki,“veli ona.

Sunčica Gavrić živi u Beogradu, ali je poreklom sa Kosova. Do sada je obišla sedamdeset odsto manastira u Srbiji, a cilj joj je da obiđe sve. Kada uđe u portu manastira Gornjak,kaže da ima osećaj kao da se ponovo vraća u rodni kraj. „Osećam se posebno onog momenta kada kročim u dvorište. Baš se osećam rasterećeno. Poseban osećaj. Mir neki, spokojstvo. Smatram da je to nešto sveto, nešto naše i srpsko“, kaže ona.

Da broj turista u verskom turizmu godinama raste, primetili su i investitori. Aleksandar Bainović iz Osanice renovira motel na suprotnoj obali Mlave od manastira Gornjak. Kaže da očekuje mnogo gostiju, pre svega zbog blizine manastira. „Mnogo ljudi dolazi na jutrenja i posebne obrede u manastiru, koja počinju jako rano. Dolaze i u hodočašće, i to ne samo iz Srbije, već i iz Rusije i drugih pravoslavnih zemalja,“tvrdi on.

Ovaj motel otvoren je krajem šezdesetih godina kao smeštaj prve kategorije. Poznavaoci kažu da je bio čest izbor tadašnjih posetilaca. Međutim, tranzicija nije poštedela ni ovo simpatično odmaralište, koje je gotovo deo imanja manastira Gornjak.


I motel je okružen rajskom prirodom, poput manastira

Pored turista koji će dolaziti zbog blizine manastira, novi vlasnik motela planira da široke ruke dočeka i one koje zanima ostalo što nudi Gornjačka klisura: Titove podzemne tunele, planinarenje do Ježevca i Vukana, pešačke staze pored Mlave, lov, pa čak i banjski turizam. A možda to jednom bude i dobra objedinjena tura.


Pogled iz motela na manastir Gornjak i Mlavu

I Đura Jakšić, naš poznati pesnik, slikar i boem, posetio je svojevremeno Homolje. Ipak, bio je više od turiste. Zapravo, po kazni je poslat da ovde bude učitelj. Verovatno zbog svoje kritike tadašnje vlasti.  

Sa njegovog šestomesečnog boravka u ovom kraju, vratio se sa jakim utiscima i dve pesme. Jednu je nazvao „Noć u Gornjaku“. Predanja kažu da je zanoćio u jednoj maloj krčmi u klisuri pa je tako nastala i pesma. Druga je „Put u Gornjak“. Obe govore o lepoti ovog neobičnog kraja i lepoti i uzvišenoj svetosti manastira Vavedenje presvete Bogorodice u Gornjačkoj klisuri.

Đura je plakao kada je došao u Homolje, videvši da je došao u neku divljinu. Kada je odlazio, opet je plakao. Zato što mu se svidelo Homolje. Te dve lepe pesme nastale su zbog puta u Gornjak kao osuđenika i „Noć u Gornjaku“, prva noć u Homolju, kod manastira gde je motel sada“, objašnjava Dragiša Bogdanović iz Turističke organizacije Žagubica.

Noć u Gornjaku

Kao bedem tvrdi crna ponoć stoji,
Preko koga preći pust se život boji.
Pobožna obitelj svetog manastira
Grešnome je telu davno našla mira.
Onemeše stene, što neme bejahu,
Umuknupe zveri u divijem strahu. —
Ne miče se listak, šuma ne šumori,
Mrka ponoć preti mrkoj pustoj gori...
Pa i Mlava pusta uzdiše potmulo,
Da se ne bi njeno uzdisanje čulo.
Sama u svom strahu priroda se grozi,
Strahovite tajne nema ponos nosi...
Uzdrma se kula, zvono se zanija,
U crkvi se čuje molitvica tija,
Užegu se same pogašene sveće,
Kroz nemo dvorište neki duh proleće.
Na čelu se bledom, gde je kruna sjala,
Svetiteljska svetlost divno zablistala...
Tihim hodom prođe kroz dvoranu staru,
Pokloni se triput svetome oltaru,
Pa iščezne opet u ponoćnom mraku...
Tako care Lazo dohodi Gornjaku.

Put u Gornjak

Od Velikog Sela do samoga Ždrela
Kô da j' vila neka ćilim razastrela
Od zelene trave i svakakve šare,
Da sebi domami umorne bećare;
Pa dokle ti vila lakkog sanka bira,
Hlađan potok slabe noge ti ispira,
Vetrovi ti tihi lepi miris daju,
Zaslađene hrane gorkom uzdisaju...
Sa dalekog puta umoran sam seo,
Ne bi' l' sanka naš'o, setan, neveseo.
Povilo se cveće, polegla je trava,
Ali mene sanak davno izbegava!
Sila se je misli vrzlo po pameti...
Mnogo li sam strad'o, kad se srce seti:
Nikad dobro jutro! Nikad dobro veče!
Meni noćca lako nikad ne proteče...
U mislima, tako, uzdahn'o sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam —
Što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?...
Sve što mi je bilo nedrago i drago,
Ostavljat' sam mor'o ravno, podjednako!
Pa gde sad počivam?... O, da divna mesta!
Lepša nikad nije s uresom nevesta!
Izvezeno cvećem, okićeno goram' —
Ja i ovo mesto ostaviti moram!

Eno, već se kriju sjajni sunca zraci,
Ka zapadu zlatni putuju oblaci:
Torbicu sam svez'o, opanak priteg'o,
I ja bih sa suncem nekud dalje beg'o;
Ali jedno srce, drugo sudba želi:
Ja po sudbi moram, što ona prideli.
Vidiš ono stenje, što se nebu penje?
To je volja sudbe... gorko prideljenje!...

K'o bolanog nada, nebu podignuta,
Podiže se gora od kamena ljuta,
Bonu diže glavu, a kolenom kleca,
Kamenito srce Mlava joj proseca:
Zajazit' se ne da, mumla, ječi, stenje
I u muci teškoj proždire kamenje;
Na nju, grešnu, sunce nikada ne sija,
Samo grom je, mraznu, sa hukom probija,
Plamenita munja opali joj lica,
Da većma potamni, sramna prokletnica!
U nečistom nedru večnu kletvu skriva,
Zato negde grmi i nemo počiva:
Blagoslov je prokl'o srpski care Lazo —
Kako bi joj i Bog milosti ukaz'o!?...
Pored nje me, bujne, tvrda staza vodi.
Ali kuda, kuda? — Kud sam or'o hodi.
Poviše oblaka, i od neba više,
Jer umesto neba, pust se kamen diže...
Ne čuje se tica, baš nikakva glasa,
Do večite huke bezbožnih talasa...
Ne znam dalje staze, ni znam daljeg puta,
U 'vakoj se gori najlakše zaluta;
Oslabele noge dalje ne možedu,
A i kud ću dalje... dalju tražit' bedu?...

Iznemoglo telo survalo se dole
Pored neke puste razvaline gole.
Tvrdinja je bila nekad ovo stara,
Čuvala je verno svoga gospodara,
A danaske šta je razvalina ova?...
Postala je gnezdo surijeh orlova!...
Slušala je negda bojnih truba zvuke,
Šta danaske sluša?... Međede i vuke!
Silena je vojska ovde stanovala —
Namesto je vojske mahovina pala!
Pod mahovom leže stare slave zanci,
Oružije svetlo, konji i junaci...
Sve tu mirno leži, pod stenom strahote,
Iz prašine njine gušteri se kote...
Na njoj danas sedim i daljinu gledim:
Valjda gdegod bliže miran krov se diže,
Ili dobar pastir stadu sledi belom?...
Al' ništa ne beše u okolu celom!
Kao da je kamen u ljutini puk'o
I u pukot svoju sve živo povuk'o!...
Al' šta se zabele u gorskome mraku?
To je bela kula na crkvi Gornjaku!
Raširila krila labudova bela,
Beloću je snega na sebe uzela;
Krst se na njoj blista, suncu odgovara
I po hladnoj steni zlatne pruge šara.
Jedno se je zvono s bele kule čulo,
U mome je srcu triput odjeknulo;
Zapojaše tiho kaluđeri sveti...
Možete l' me, noge, bar donde poneti?
Eno mi dvorišta, eno dvorskih vrata,
Primiće me u dvor, strana, nepoznata;
Odmor će mi dati, to mi samo treba,
A blagoslov na nas Bog šalje sa neba!...

Manastir Blagoveštenje

Na putu iz Petrovca na Mlavi ka Žagubici, nekoliko kilometara pre manastira Gornjak, nalazi se nekadašnji manastir Blagoveštenje.


U nekadašnji manastir Blagoveštenje, danas posetioci ne znaju ni kako da uđu

Tu gde prolazi asfalt, gde je pećina, i gde je zid, pa skroz dole do reke, do obale u klisuri. Tu počinju temelji,“ objašnjava Dragiša Bogdanović. Sada je to samo oronula stena sa prozorima za koju niko ne može da poveruje da je u njoj mogla da se drži služba ili da borave vernici.

Pre gradnje manastira i utvrđenja, to je bilo isposničko mesto. Na neki način, to je i sada, bar tokom leta. Mi smo sreli sredovečnog gospodina koji je nosio poveću granu. Ljudi iz obližnjeg sela kažu da je iz Petrovca, da tu provodi leta, da jede samo ono što nađe u šumi. Praktično vodi jedan isposnički život u samoći.

Nekada je to bilo ogromno utvrđenje koje je sagradio despot Stefan Lazarević 1407. godine. On je prvo počeo tu da gradi manastir i utvrđenje, pa je zbog dinastičkih sukoba sa sestrićem despotom Đurđem Brankovićem, napustio radove i sagradio Manasiju. Zbog tih sukoba bilo je bezbednije kod Despotovca, jer od Gornjaka puca ravnica prema Stigu i prema tvrđavi Smederevo. Izvor problema bila je borba za vlast, iako je despot Stefan bio ujak Đurđu Brankoviću.


Manastir Blagoveštenje je gradio despot Stefan Lazarević, a srušili su ga despot Đurađ Branković i Jerina

1427. godine Stefan Lazarević iznenada umire u lovu. Sumnja se da je otrovan kod Aranđelovca, gde i danas postoji manastir. Despotska titula uz Stefanovu saglasnost ostala je Đurđu Brankoviću, nakon čega su on i njegova supruga Jerina porušili manastir Blagoveštenje do temelja. Kao i sve crkve i manastire u Ždrelu. „Ovde je nakon Kosovske bitke bila i Mitropolija, kompletno sve crkvene knjige. Tu je sa Kosova i sva „pismenost“ bila preseljena“, priča Bogdanović.

Trška crkva

Trška crkva posvećena je rođenju presvete Bogorodice. Pod zaštitom je Republike Srbije, kao spomenik kulture od velikog značaja. Nalazi se četiri kilometra pre Žagubice iz pravca Požarevca. Nema tragova kada je sagrađena, ali istraživanja su pokazala da je malter na najnižem delu temelja iz devetog veka. Obnovio ju je kralj Milutin 1274. godine. Temelji su u moravskom stilu gradnje.


Trška crkva objedinjuje više stilova gradnje, ali i mističnih verovanja


Glavni ulaz u Tršku crkvu je impresivan

Iznad velelepnih ulaznih vrata sa obe strane su grifoni koji šapama drže ljudsku i životinjsku glavu. Grifoni su simbol raške škole gradnje crkve. Ima ih i na Studenici, Dečanima, Banji...


Ulaz Trške crkve čuvaju Grifoni koji su karakteristični za Raški stil gradnje

 Stručnjaci kažu da simbolizuju apostole Luku i Mateja: južni, istureniji, drži u kandžama glavu anđela, dok severni, uvučeniji, u prednjim drži glavu ovna, a u zadnjim glavu čoveka. Iznad samih vrata, ugrađena je kamena skulptura dvoglavog orla.

Dragiša Bogdanović pokazuje brojne crteže i slova u donjem delu kamenog zida crkve. Smatra ih dokazom da je kamen mnogo stariji nego što se pretpostavlja, možda i iz prethrišćanskog perioda.  



Na spoljnoj fasadi u nižem delu Trške crkve uklesani su bojni crteži životinja ljudi i oranica

U niže delove Trške crkve uklesani su brojni crteži životinja, ljudi, i oranica

Nekoliko metara iznad, na zadnjem delu crkve, uklesan je simbol boga Peruna. To je još jedan znak za mnogoboštvo i prehrišćanski period. Pored  se nalazi divlja vinova loza za koju se veruje da leči neplodnost i donosi decu onima koji pojedu zrno grožđa sa nje i očita im se molitva u ovoj crkvi.


Ako par ne može da ima dece i pojedu zrno grožđa sa divlje vinove loze u Trškoj crkvi, veruje se da će biti izlečeni od neplodnosti

Često se i kroz običaje u ovom kraju, posebno vlaške vezane za kult mrtvih, ogleda višebožački sistem koji je bio dominantan pre hrišćanstva.Ovih i mnogih drugih obreda temeljno se pridržavaju i danas u ovom kraju.

Priča koja kruži Homoljem kaže da se Olivera, sestra Despota Lazarevića, koja je bila u Bajazitovom haremu, vratila posle bitke kod Angore 1402. godine. Bajazita je zarobio kan Tamberlan i ubio ga. Oliveru i Stefana je oslobodio, nakon čega ona dolazi u Srbiju. Podržavala je svog brata i pomagala mu u rukovođenju državom, odnosno kneževinom. Nakon smrti despota Stefana, Olivera ponovo beži u Homolje, jer se plašila Đurđa Brankovića.

Na ulazu u Tršku crkvu stoji „Ovde počivša gospođa Olivera 1429.“

Dragiša Bogdanović smatra da je posle smrti Stefana Lazarevića pobegla u Homolje kako bi se sakrila od sestrića, da i nju ne bi eliminisao.

To mi potvrđuje i sumnju da je otrovan Stefan Lazarević. Što bi bežala u Homolje od svog sestrića ako nije imala razlog. I tu je napisala da je sahranjena, a nije, umrla je desetak godina kasnije. Prikrila je svoje kretanje,“ smatra Bogdanović i dodaje da se u to vreme samo Stefanova sestra zvala Olivera, te da je bilo zabranjeno običnom svetu da krste decu kao velikaši. Ipak, niko ne može apsolutno da bude siguran ko je Olivera čije je ime uklesano na Trškoj crkvi.

Crkva Šupljaja

Crkva Šupljaja nalazi se u selu Ribare. Do nje se dolazi zemljanim putem pored Mlave. Sagrađena je baš na ušću Osaničke reke u Mlavu. Još jedan dokaz da su meštani za gradnju svetih zdanja birali „rajska“ mesta. Zavučena je duboko u šumu, na maloj uzvisini ispod koje žubore dve reke. Tu su i mostovi za prelazak, izvor pijaće vode i terasa sa svim posluženjima za dobrodošlicu.  


Crkva šupljaja nalazi se na ušću Osanice u Mlavu

Šupljaju je sagradila knjeginja Milica u znak zahvalnosti. Dok je kneževska porodica živela u manastiru Gornjak, po običaju, tri sela su ih izdržavala. Ovde su to bili Izvarica, Ribare i Vukovac. Pošto su se lepo ophodili prema njoj i revnosno izvršavali svoje obaveze, ona im je sagradila crkvu. To potvrđuje što i današnja parohija te crkve pokriva ova tri sela.


Do crkve Šupljaje dolazi se zemljanim putem pored reke Mlave

Prvo je bila brvnara, a u 19. veku je sagrađena od čvrstog materijala.  

Još uvek je na jednom od ulaza uklesano Milicino ime.

 „Kruševljani se kite da su bili prestonica Lazareve Srbije, a ja kažem, da, ali posle Lazareve smrti Homolje i Gornjak su bili prestonica. Zato što su knjeginja Milica i njena deca bili u Gornjaku. Sve dok Stefan nije odrastao, desetak godina možda“, ponosno tvrdi Dragiša Bogdanović.

* Ovaj tekst nastao je u sklopu projekta “Žagubica – biser Homolja”po osnovu Konkursa o sufinansiranju projekata iz budžeta Opštine Žagubica radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja u 2018.godini.
-  Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu isključiva su odgovornost autora i njegovih saradnika i ne predstavljaju nužno zvaničan stav Opštine Žagubica.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

To Top