Danas slavimo najveći praznik idogađaj u dosadašnjoj istoriji hrišćanske crkve, ali i uopšte u istoriji čovečanstva. Kažem dosadašnji najveći zato što predstoji još veći događaj, a to je drugi dolazak Hristov i opšte vaskrsenje mrtvih i ustanovljenje Carstva Božijega kome se svi nadamo. 
Hristovo vaskrsenje je samo predokus toga i zato njega slavimo upravo u liturgiji, kao zajednici, sobranju svih,gde prinosimo iprirodu. Dolazimo sami tamo, sabiramo se oko jednoga episkopa i donosimo i prirodu kao onu koju prinosimo Gospodu i prizivamo Duha Svetoga da i ona bude večna, jer upravo je liturgija ikonaCarstva Božijega. Zato se taj događaj vaskrsenja Hristovog ne slavi pojedinačno, nego u sklopu liturgije, što predstavlja da je to događaj koji je vezan za opšte vaskrsenje i za buduće Carstvo Božje. 
To je i suština naše vere hrišćanske, jer, kao što kaže apostol Pavle, najveći neprijatelj čoveka i čitave stvorene prirode je smrt i ako nemavaskrsenja mrtvih tada je, kaže on, uzaludno propovedanje naše i uzaludna je vera vaša – bolje je da jedemo i pijemo, jer ćemo sutra umreti. Međutim, iako smo okruženi smrću i stalno imamo to iskustvo, čovek je biće bogoliko u kome je Gospod usadio tu čežnju za večnim životom i zato čovek tako i radi - kao da nikada neće umreti.To nije zaboravljanje smrti nego upravo to da čovek ima u sebi tu nadu da će smrt da bude pobeđena i da će on živeti večno. 
Ovo je podrazumevalo da Gospod siđe i sjedini se sa nama, da uzme stvorenu prirodu u svoju ličnost, što se i ostvarilo u događaju ovaploćenja, rođenja Sina Božjeg kao čoveka Isusa Hrista, jer samo u zajednici sa Bogom stvorena priroda može da živi. Mi smo svi, čitava vaseljena,stvoreni ni iz čega i naše biće je, kako kaže Sveti Atanasije Veliki, nekadašnje nebiće i ne možemo se osloniti na sebe da bismo živeli, nego jedino možemo živeti i prevazići smrt u zajednici sa Gospodom, jer je on jedini životodavac i jedini izvor života. 
Upravo u tome i jeste važnostovaploćenjaSina Božijeg, ali to je posle Adamovog greha, budući da je on taj koji je trabalo da se sjedini sa Sinom Božjim i to odbio, bio je slobodan i mislio da će naći lek protiv smrti u prirodi, kao što nažalost, savremeni čovek to misli i traži. Ne može se smrt iskoreniti i uništiti prirodnim silama nego samo u zajednici sa Gospodom i to je pokazalo Vaskrsenje Hristovo i jedini je on vaskrsao. Sigurno bi se dogodilo to sjedinjenje, jer je Gospod upravo stvorio prirodu da se sjedini sa njim ida tako živi večno, ali posle pada Adamovog, Hristos je trebalo da učini ono što je on odbio, da bude taj koji prinosi prirodu Bogu, a to je podrazumevalo da uzme i smrt u svoju ličnost. 
Tako je i bilo, Gospod je uzeo našu smrtnu prirodu i to je pokazala njegova smrt na krstu – da je on zaista čovek kao i mi. Da on nije umro, ne bi bio onda isti sa nama, ali on je pokazao smrću svojom da je uzeo našu prirodu i da se poistovetio sa nama i tu prirodu je oživeo vaskrsenjem. Tako je i celokupna priroda spašena – u Hristu, jer se on nije sjedinio sa jednim konkretnim čovekom i ličnošću, nego je uzeo našu prirodu u svoju ličnost i minju sada delimo sa njim. 
Ono što nam je Gospod ostavio i zašto nam je sada potrebna ta zajednica sa njimje ostvarenje nas kao ličnost, jer je čovek biće bogoliko, on ne želi samo da živi večno, on želi i da bude to što jeste – apsolutna, slobodna i neponovljiva ličnost. Tome svaki čovek teži i jedino se može ostvariti u zajednici sa Gospodom, odnosno u liturgijskoj zajednici. Ličnost je zajednica - jedno ja ne može nikada da postoji bez jednog ti i zajednice sa njim. 
Upravo ta zajednica za koju se mi opredeljujemo i za koju smo u stanju život da damo, čini naš identitet – naše ja i ličnost, ali ako se vezujemo za stvorene stvari, tada ni naša ličnost neće biti ispunjena i nećemo imati kao ličnost života večnoga. To možemo samo ako ako se vezujemo za Gospoda koji je večan i izvor života, te se tako ona ostvaruje samo u zajednici sa njim.
Pozdravljam vas još jednom radosnim pozdravom Hristos voskrese, zaista voskrese!