8.MART: Moderno žensko pitanje u Srbiji

Velimir Mladenović

Autor:

Doktorand književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je diplomirao francuski jezik. Trenutno na studijama u Poatjeu ( Francuska).Osnivač i potpredsednik Udruženja "Kulturno nasleđe grada Smedereva", objavio knjigu "Drugi pored mene", jedan od urednika zbirke prica "Price bola i ponosa".
 

Pobunom protiv svake loše reči stvorićemo društvo u kome će seksistički ispadi biti moralno osuđeni, novinarke neće klečati, a ministarke biti samo ministarke čiji se izgled neće komentarisati.

Olemp de Guž:
„Žena ima pravo da se popne na giljotinu.
Ona mora imati pravo da se popne i na govornicu".

Ovog proleća navršava se 160 godina od velikih protesta tekstilnih radnica na ulicama Čikaga koje su na taj način iskazale svoj bunt i nezadovoljstvo zbog malih plata i loših uslova rada u fabrikama. Ovog proleća navršava se i 108 godina od kada se Međunarodni dan žena prvi put obleležio u Sjedinjenim Američkim Državama za šta je bila zaslužna Socijalistička Partija Amerike.

Tek godinu dana nakon toga, tačnije 1909. godine u Kopenhagenu na predlog nemačke aktivistkinje i feministkinje Klare Cetkin ustanovljen je „Međunarodni dan žena“.

Godinu dana kasnije nekoliko miliona ljudi širom sveta proslavilo je ovaj dan.

Danas, u postkomunističkim zemljama ovaj dan se obeležava na simboličan način. Mnoge zemlje na zapadu su tridesetih godina prestale da obeležavaju ovaj dan jer su ga povezivali sa komunizmom, da bi se šezdesetih godina nastavilo sa obeležavanjem osmog marta.

Da li osmog marta obeležavamo samo sećanje na tekstilne radnice i Klaru Cetkin ili se ovog dana svi zajedno borimo protiv nečeg drugog?

Osmi mart je zapravo simbol borbe svih nas, muškaraca i žena, protiv šovinizma, diskriminacije, ugnjetavanja i mentalnog i fizičkog nasilja nad ženama.

Ovaj dan nije nikakav simbolični praznik već permanetna borba protiv svega lošeg u društvu.

Treba podsetiti na činjenicu da reći danas nekome da je feminista ili feministkinja izaziva posmeh u našem društvu. Reč nije mogla toliko da promeni smisao koliko se o feminizmu kao takvom u našem društvu malo govorilo.

Feministi mogu biti i muškarci baš kao što i žene mogu biti mizogene. Prvi put ovaj termin upotrebljen je u rečniku „Robert“ 1837. godine, gde stoji da je feminizam „doktrina čiji je predmet širenje prava i uloge žena u društvu“.

Reč je prvi upotrebio francuski aktivista Šari Furije. U evropskoj kolevci feminizma, u Francuskoj, spisateljica Olemp de Guž po ugledu na „Deklaraciju čoveka i građanina“ objavila je „Deklaraciju o pravima žene i građanke“ U toj Deklaraciji ona je zahtevala da se otkloni dvosmislenost koju izaziva termin "ljudi" i umesto tog termina unela je termine građanin / građanka i muškarac / žena.

Pored toga de Guž je govorila da brak između muškarca i žene traje samo dok ima između njih međusobne privlačnosti, da žena i muškarac treba da budu jednaki na svim poljima i da žene treba da učestvuju i u administraciji.

Koliko su ove njene ideje tada bile revolucionarne i neprihvaćene toliko su danas aktuelne. Koliko smo njenih ideja prihvatili?

De Guž je pravila razliku u terminima a mi danas ne obraćamo pažnju koliko jezik ima uticaja na naš život i na odražavanje naših shvatanja i stavova.

Ne obraćajući pažnju na to šta govorimo i iz neznanja došli smo do sasvim normalnih i u društvu prihvaćenih izreka koje se mizogeno obraćaju ženama: setimo se viceva o plavušama ili poznate izreke „ženska glavo“, nervozni muškarci će uvek reći „žensko vozi“ i slično.

U udžbenicima nećemo praviti razliku između učitelja i učiteljice... Svi ovi termini nam govore kakav je muški pogled na žensko pitanje.

Ako pogledamo taj i takav diskurs videćemo da je ženama mesto i dalje u kuhinji i da samo tradicionalna ženska zanimanja mogu imati ženski rod.

Da li u takvom društvu znači da žene ne treba da rade i druge poslove?

Od većine nećete čuti da ne treba da rade, ali moći ćete da osetite neko podozrenje u načinu na koji se ophode prema ženama na položaju. Jednostavno žene na nekim pozicijama muškarci ne doživljavaju ozibljno.

Sve ovo proizilazi iz duboko ukorenjenog patrijahalnog stava prema ženama koji je u našoj zemlji sveprisutan, a koji samo menja oblike.

Danas se ne govori o tome da li žena treba da se obrazuje ili ne, dok je recimo 1832. godine to bilo ključno pitanje. Te godine od 227 đaka u srpskim školama samo 16 su bile učenice.

Danas je prisutniji model diktiran iz tabloida da žena treba dobro da se uda i da uprkos svemu bude u senci muža koji, po starim pravilima, mora biti jači od nje. Tako se stvara slika u društvu da je žena ostvarena samo ako rodi, a ako do toga ne dođe takođe će biti linčovana. Iz tih istih tabloida, koji mlade devojke i muškarci čitaju, a neki se nažalost na njima i obrazuju, dolaze užasni mizogeni naslovi upućeni starletama, seksualnim radnicama, pa čak i obrazovanim ženama.

O muškarcima slične tekstove nećete naći. Oni su obično i dalje samo „frajeri“.

Ako se žena postaje, kako je govorila Simon de Bovoar, a ne rađa, onda i žene na kojima je teret i odgovornot treba da preuzmu stvar u svoje ruke i da se izbore za svoje mesto u istoriji. Kada kažem istoriji, mislim bukvalno na istorijsku nauku, jer nam je poznato da o ženama iz srpske prošlosti znamo malo.

O njima nije mnogo pisano a i one same nisu pisale istoriju. Njima je mesto i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, iako je jedan cenjeni akademik u intervjuu za jedan tabloid tvrdio drugačije. Nije problem u jednoj izjavi, problem je u nereagovanju na mizoginiju jer ne umemo da je prepoznamo.

Svi problemi nastaju onda kada ne umemo da se pobunimo i da shvatimo da mizogene reči isto bole kao i batina, da su obe stvari veoma opasne, da je granica između njih mala a da u jednom društvu ne sme da postoji ni jedno ni drugo, jer sve to dovodi do samo jedne stvari – nasilja.

Pobunom protiv svake loše reči stvorićemo društvo u kome će seksistički ispadi biti moralno osuđeni, a novinarke neće klečati, društvo u kome će ministarke biti samo ministarke i čiji se izgled neće komentarisati.

Stvorićemo društvo u kome i seksualna radnica mora biti cenjena a ne pretučena, a slike javnih ličnosti sa plaža sa mizogenim natipisima neće smeti da se objavljuju.

Pošto je ovaj tekst bio samo mali muški pogled na žensko pitanje, treba da se svi podsetimo uzornih muškaraca koji su se, u srpskoj istoriji, borili za prava žena: Zaharije Orfelin, Dositej Obradović, Svetozar Marković...

Nažalost aktivizam sve trojice koji je vezan za prava žena danas je zaboravljen baš kao što smo uspeli da zaboravimo i mizogene ispade nekih drugih muškaraca iz naše prošlosti koje u javnosti jako cenimo.

Prva srpska feministkinja bila je Draga Dejanović (1840-1871).

Neka poslednja bude ona devojka ili žena koja ovaj tekst bude pročitala sa mišlju da se osmi mart slavi borbom protiv prostakluka i neznanja svakog dana.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

Pratite nas na Instagramu

To Top