“U ime naroda”

Novica Savić

Autor:

Novinar RTS-a, šef dopisništva u Požarevcu. Autor brojnih Tv reportaža, dokumentarnih filmova i emisija. Dobitnik velikog broja nagrada. Predaje TV reportažu u školi novinarstva UNS-a.

 Izvod iz teksta Krfske deklaracije

“Pre svega, predstavnici Srba, Hrvata i Slovenaca ponovo i najodsudnije naglašavaju, da je ovaj naš troimeni narod jedan i isti, po krvi, po jeziku, po zajedničkim životnim interesima svoga nacionalnog opstanka i svestranog razvitka svoga moralnog i materijalnog života”.

Ovog leta, tačnije 20. jula, navršilo se sto godina od donošenja Krfske deklaracije, dokumenta koji će promeniti tok istorije, stvoriti novu državu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i odrediti sudbinu ova tri naroda, ponajviše Srpskog. Jer posledice Krfske deklaracije pratiće srpski narod kroz čitav dvadeseti vek, a kako stvari stoje, još dugo će se osećati. Moguće je da će, u senci nekih drugih istorijskih događaja, donošenje Krfske deklaracije biti zanemareno ili skrajnuto, kao što se uglavnom i do danas dešavalo. 

Ali, posmatrajući ga iz današnje perspektive taj dokument bio je jedan od najspornijih na koje su srpski političari stavili svoj potpis. Da podsetimo: Jula 1917. godine, dok je srpska vojska držala položaje u rovovima na Solunskom frontu, posle njegovog delimičnog proboja i slavne bitke na Kajmakčalanu, Vlada Kraljevine Srbije je na Krfu potpisala ovaj dokument sa Jugoslovenskim odborom. 

To, istina, tada nije bio obavezujući pravni akt ali je predstavljao temelj za buduće ustrojstvo države Južnih Slovena. Potpisnici su bili Nikola Pašić, predsednik Vlade Kraljevine Srbije i Ante Trumbić, hrvatski političar, ispred Jugoslovenskog odbora.

 Moguće je da je to tada izgledalo kao dobra, možda čak i vizionarska ideja ujedinjenja tri naroda, ali se zanemaruje činjenica da te narode u tom trenutku niko nije pitao žele li da žive zajedno. 

Teško da bi srpskom seljaku, koji u rovu, negde po makedonskim vrletima, stežući pušku sanja svoje selo i Moravu, bilo važno da oslobađa ili se bratimi sa onima sa kojima se tokom dobrog dela rata gledao preko nišana. Kao što je teško zamisliti da se nekom Štefu iz Zagorja slična misao motala po glavi, dok ju je spasavao preplivavajući Drinu, a za petama mu bio neki Milutin sa Cera. I ko zna šta bi i kako bi bilo da su se Štef i Milutin pitali. 

Ovako, u njihovo ime svoje su potpise na sudbonosni dokument stavili političari, kako to obično biva, u korist "viših interesa". I nije se mnogo čekalo na posledice. Do Drugog svetskog rata- manje od četvrt veka. Do konačnog raspada države čije je seme posejano na Krfu, nešto više od sedam decenija. Jugoslavija je i nastala i nestala u krvi. Da li je tako moralo da bude, spore se i dan danas istoričari, političari pa i sami narodi koji su je sačinjavali.

 Da li smo izvukli pouke ?

Teško je i na to pitanje jasno odgovoriti. Ali je jedno sigurno - kod sudbonosnih odluka mora se pitati narod. Zato ona rečenica s početka teksta, koja stoji  u Krfskoj deklaraciji ,a govori "u ime naroda",  danas tako cinično zvuči.

0 komentar(a)

Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su osnačena *

Pratite nas na Instagramu

To Top